Revolucija bez lica: Zašto pokreti bez lidera ruše režime, ali ne grade države?

Revolucije bez vođa su, ponekad, reakcija na istorijsko nepoverenje prema harizmatičnim liderima koji, nakon pobede, sami postaju izvor apsolutističke i represivne moći.

Revolucije kroz istoriju su često imale harizmatičnu centralnu figuru u svom jezgru, poput Lenjina, Mao Cedunga ili Kastra.

Ali početkom kasnog 20. veka, pojavio se talas protesta i revolucija koje nisu započele konkretnim vođstvom niti su imale istaknutu centralnu figuru kako je revolucija napredovala.

Ovaj fenomen, opisan u literaturi političkih nauka kao horizontalni pokreti ili otpor bez vođstva, jedan je od najvažnijih razvoja u savremenoj političkoj istoriji.

Ali mogu li revolucije bez vođa biti pobedničke? I ako mogu, kako tačno uspevaju?

Šta se podrazumeva pod "revolucijom bez vođe"?

Revolucija bez vođe ne znači nužno da nema uticajnih figura povezanih sa protestima, već znači da donošenje odluka nije centralizovano.

Ne postoji formalna hijerarhija i, što je najvažnije, legitimitet revolucije dolazi odozdo putem kolektivnog delovanja, a ne od određene figure ili partije.

Štaviše, koordinacija aktivnosti u takvim revolucijama se uglavnom odvija putem društvenih mreža ili drugih grupa.

Ovaj model revolucije obično je reakcija na istorijsko nepoverenje prema harizmatičnim vođama koji su, nakon pobede, i sami postali izvor represivne moći.

Revolucija jasmina

Credit: FRANCOIS GUILLOT / AFP / Profimedia

Revolucija u Tunisu, odnosno Revolucija jasmina, prvi takav protest u širem pokretu Arapskog proleća, klasičan je primer ustanka bez vođe. Tokom događaja u severnoafričkoj zemlji koji su počeli u decembru 2010. godine, proteste nije pokrenula određena politička partija niti ih je vodio prepoznatljiv lider.

Revoluciju je pokrenulo samospaljivanje uličnog prodavca Mohameda Buazizija u znak protesta protiv zaplene njegovog voća, vladine korupcije i nezaposlenosti. Za kratko vreme, mreža mladih ljudi, sindikalaca, advokata i korisnika društvenih mreža pridružila se ovom narodnom ustanku.

Protesti su trajali 28 dana, na kraju primoravši predsednika Zin el Abidin Ben Alija, koji je vladao zemljom više od 23 godine, da raspusti vladu i parlament, odrekne se vlasti i pobegne u Saudijsku Arabiju.

Jedan od ključnih faktora u uspehu demonstranata u svrgavanju režima, pored dubokog i rasprostranjenog društvenog nezadovoljstva, bio je dubok raskol unutar bezbednosnih snaga. Štaviše, nepostojanje jedinstvenog vođe revolucije smatralo se prednošću za revolucionare jer vlada nije imala priliku da radi na uklanjanju jednog određenog opozicionog lidera. 

Uprkos odsustvu vođe, uloga sindikata, uključujući Opšti sindikat tunižanskih radnika (UGTT), bila je ključna tokom protesta.

Iako je revolucija bila uspešna, odsustvo vođe i jasnog plana za period nakon Ben Alija izazvalo je ideološka rivalstva, ekonomske krize i institucionalnu slabost koja je gurnula Tunis u period nestabilnosti koji je na kraju doveo do povratka neke vrste autoritarizma.

Događaji u Tunisu su pokazali da iako pokret bez vođstva može srušiti vladajući režim, novi sistem se ne može izgraditi bez jasnog političkog projekta za budućnost.

Egipatska revolucija: Različite grupe, jedan cilj

Credit: Michel Marcipont / AFP / Profimedia

Egipatska revolucija sastojala se od niza protesta, marševa i građanske neposlušnosti, inspirisanih uspehom Revolucije jasmina i u okviru pokreta nazvanog Arapsko proleće.

Počevši od januara 2011. godine, protesti u Egiptu su takođe bili inspirisani studentskim pokretom Otpor u Srbiji, koji je pokrenuo mirne proteste 2000. godine koji su, uz podršku vojske, doveli do pada vlade Slobodana Miloševića.

Egipatski protestni pokret, pokrenut širokom upotrebom Fejsbuka i Tvitera, na kraju je doveo do toga da Hosni Mubarak podnese ostavku na mesto predsednika nakon 30 godina i prepusti sav autoritet Vrhovnom savetu oružanih snaga, sastavljenom od najviših vojnih komandanata.

Ova revolucija imala je dve ključne karakteristike. Prvo, tokom revolucije, egipatska vojska nije podržala Hosnija Mubaraka, a egipatski premijer Ahmed Šafik Zaki bio je takođe primoran da podnese ostavku manje od mesec dana nakon što je Mubarak odstupio.

Drugo, protesti, iako bez kolektivnog vođstva ili harizmatičnog glasnogovornika sa kojim bi se demonstranti mogli poistovetiti, uspeli su da okupe različite društvene grupe sa različitim agendama pod jednim ciljem.

Kad nedostatak vođe postane problem

Credit: Michel Marcipont / AFP / Profimedia

Sa toliko različitih gledišta i grupa na delu, nepostojanje konkretnog vođe iz određene intelektualne perspektive, što bi moglo biti ozbiljna slabost za nastavak egipatske revolucije, postalo je njena jaka strana.

Ahmed Asili, egipatski bloger i televizijski voditelj, iznosi još jedan argument.

"Nedostatak vođstva sprečio je režim da dominira nama", rekao je. "Konkretno, vođe se mogu zastrašiti, umiriti ili uvući u pregovore u kojima režim pravi ustupke da bi se spasao".

Na ovaj način u Egiptu je formiran pokret bez vođe, tokom kojeg su se svi ujedinili oko vrlo jednostavnog ali radikalnog zahteva: trenutna ostavka Hosnija Mubaraka.

Ipak, aktivnosti demonstranata bile su disciplinovane i organizovane. Šest grupa - uključujući Pokret mladih 6. aprila, Pokret besne omladine i Savez za promene Mohameda El Baradeja, neformalno su se konsultovale o tome kako organizovati okupljanja na Trgu Tahrir.

Međutim, taj nedostatak jasnog vođstva na kraju je postao problem. Nakon Mubarakovog pada, organizovane snage koje su igrale marginalnu ulogu u ovoj revoluciji, uključujući vojsku i Muslimansko bratstvo, brzo su popunile vakuum moći.

Rezultat je da su, iako je revolucija bila uspešna, revolucionari eliminisani i ponovo je uspostavljen autoritarni sistem.

Egipat služi kao upozorenje da ako jedan pokret bez vođstva ne može brzo da uvede političke predstavnike, drugi će uskočiti.

Majdan: Nada i nasilje u centru Kijeva

Credit: Genya SAVILOV / AFP / Profimedia

Evromajdanska revolucija u Ukrajini je još jedan primer pokreta bez vođe. Pokret je trajao više od tri meseca, od novembra 2013. do februara 2014. godine.

Revolucija je počela porukom novinara koji je pozvao na skup na Trgu nezavisnosti (Majdan Nezaležnosti) u centru Kijeva u znak protesta protiv odbijanja vlade da potpiše Sporazum o pridruživanju i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom.

Ova revolucija, iako bez vođstva, brzo je i spontano videla organizovane aktivnosti među različitim grupama, uglavnom koordinirane putem društvenih mreža.

Planiranje svih povezanih elemenata za održavanje protesta, od hrane do zdravstvene zaštite, stvorili su snažan osećaj zajedništva među demonstrantima.

Sukob je dostigao vrhunac u februaru 2014. godine, kada je policija pokrenula brutalan obračun sa demonstrantima i desetine ljudi je ubijeno između 18. i 21. februara, mnogi od strane policijskih snajperista.

Mirovni sporazum između vlade i vođa protesta, u kojem je posredovala Evropa, predviđao je formiranje prelazne administracije i prevremene izbore, ali su demonstranti kasnije zauzeli vladine zgrade, a predsednik naklonjen Rusiji Viktor Janukovič pobegao je u Rusiju.

Prednosti i mane revolucija bez vođstva

Tanjug AP/UGC via AP

Jedna od najvažnijih karakteristika takvih revolucija bez vođstva je njihova relativna nezaustavljvost, jer uklanjanje pojedinca ne uništava pokret.

Druga karakteristika je šire učešće naroda. U takvim revolucijama čak i kolektivna akcija ide ispred organizacije i vođstva, a zapravo legitimitet dolazi iz prisustva na ulici, ne iz institucija ili programa.

Druga prednost, barem kratkoročno, jeste da smanjuje rizik od stvaranja individualne diktature.

Jedna od najvažnijih slabosti revolucija bez vođstva je nedostatak centralne figure što dovodi do nemogućnosti donošenja brzih odluka u kritičnim trenucima.

Drugi problem sa takvim revolucijama je nedostatak političkog predstavništva za pregovore ili učešće u procesu prenosa vlasti, a opasnost od preuzimanja revolucije od strane ukorenjenih snaga je uvek prisutna.

Iz tog razloga, neke revolucije nisu uspele ne zbog demonstranata, već zbog nedostatka strategije u post-revolucionarnoj političkoj areni.

Postojanje vođe revolucije (ili njegovo pojavljivanje tokom revolucije) može takođe donekle garantovati uslove nakon pobede, sprečavajući povratak autoritarizma ili stvaranje haosa nakon revolucionarnog perioda.

Ali bilo da postoji vođa od početka revolucije ili se pojavi tokom nje, jedna stvar je jasna: ako se opozicija ne organizuje, vladajuća vlast će to brzo učiniti.

Revolucije bez vođstva su potomci doba nepoverenja. One mogu uzdrmati, pa čak i srušiti vladajući režim, ali ako ne mogu premostiti jaz između moći naroda i post-revolucionarne političke strukture, njihova pobeda će biti kratkotrajna.