Primirje kao taktička pauza? Sporna pitanja koja mogu "razneti" pregovore u Islamabadu

Danas se u Islamabadu očekuje susret između iranske delegacije, predvođene predsednikom parlamenta Mohamadom Bagerom Galibafom i ministrom spoljnih poslova Abasom Arakčijem, i američkih predstavnika, koje vodi potpredsednik Džej Di Vens. Međutim, već u prvim časovima nakon objave primirja između zaraćenih strana u trajanju od dve nedelje bilo je jasno koliko smo zapravo daleko od bilo kakvog rešenja i koliki je stepen nerazumevanja i nepoverenja između Teherana i Vašingtona. 

Situaciju je prvo podgrejala izjava kabineta izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, da "Liban nije uključen" u dogovor o primirju, a onda je nastalo svojevrsno "prepucavanje" između dve strane. Predstavnici Irana i premijer Pakistana ponovili su u svojim zvaničnim izjavama da Liban jeste deo sporazuma, ali je to demantovano od strane SAD i Izraela. Zvanični Tel Aviv je u međuvremenu pokrenuo jednu od najvećih akcija prema Libanu od početka sukoba, što je izazvalo brojne osude raznih predstavnika međunarodne zajednice. 

Osim pitanja Libana, postoji još nekoliko spornih pitanja oko kojih će verovatno teško doći do dogovora i koja će izazvati ozbiljnu polemiku. U svojih 10 tačaka koje su predali američkom rukovodstvu, zvaničnici Irana su tražili da SAD potpuno napuste svoje vojne baze i pozicije u regionu Bliskog istoka. Ta situacija je malo verovatna, ali se može tumačiti kao "dizanje uloga" radi trgovine tokom pregovora sa Amerikancima i njihovog prihvatanja drugih bitnijih zahteva iranske strane. 

Tako treba razmišljati i o sličnim zahtevima američke strane da Iran obustavi podršku regionalnim saveznicima poput Hezbolaha u Libanu, Hamasa u Gazi i Huta u Jemenu. Teško da bi se jedna regionalna sila tek tako odrekla svoga uticaja na prostor Bliskog istoka u koji je uloženo toliko vremena i resursa. Tako da ova dva navedena zahteva treba gledati kao na "prostor za popuštanje" tokom pregovora u Islamabadu. 

Pored toga, pitanje prava obogaćivanja uranijuma je jedno od spornih pitanja između dve strane. U 15 tačaka koje su poslali vladi Teheranu kao osnov za pregovore, članovi Trampove administracije su insistirali da Iran nema pravo poseduje atomsko oružje, da obogaćuje uranijum u zemlji i da Iran mora da preda sve zalihe obogaćenog uranijuma Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju. 

Čini se da insistiranje SAD na uskraćivanju prava bilo kakvog obogaćivanja uranijuma, makar i za civilnu upotrebu, nije nešto na šta mogu pristati zvaničnici Irana tokom pregovora u Islamabadu. Osim toga, pravo na obogaćivanje uranijuma do 3,61 odsto je dozvoljeno prema Ujedinjenim nacijama svim zemljama članicama. Da se pretpostaviti da je i ovo deo "Trampove trgovine", odnosno postavljanja maksimalističkih zahteva radi kasnije mogućnosti "popuštanja" i postizanja glavnog cilja - neutralisanja bilo kakve sposobnosti Irana da proizvede nuklearnu bombu. Zato ne treba da čudi što je Američki predsednik u toku nedelje davao neke optimistične izjave i najavljivao mogućnost da "ublaži sankcije Iranu". 

Neslaganje se može javiti i oko planirane naplate prolaza brodova kroz Ormuski tesnac od strane Irana, koji je nedavno izneo plan da naplaćuje svakom tankeru jedan dolar po barelu nafte koji prevozi. To je odmah izazvalo reakciju Trampa na društvenoj mreži koji je napisao "da je 
bolje da to ne rade, ako rade, neka odmah prestanu!". Veruje se da je ovo pitanje bilo deo razgovora koji su u Vašingtonu vodili generalni sekretar NATO-a Mark Rute i Tramp, jer je ovaj prvi dao izjavu u tom smeru. Naglasio je da se sada "govori o praktičnoj podršci" Alijanse naporima "kako bi se osigurala otvorenost Ormuskog moreuza".

Pored svega navedenog, pregovore u Islamabadu treba posmatrati i kao dobijanje na vremenu od strane Izraela i SAD, odnosno akciju odugovlačenja kako bi se dopremio potreban ratni materijal i izvršila konsolidacija snaga za nastavak sukoba. Zato ne treba da čudi što je više teških transportnih aviona C-17 američkog vazduhoplovstva stiglo na Bliski istok od prekida operacija.