Neizgovorena istina: Kako bi SAD i Iran mogli da postignu mirovni sporazum, a da to predstave kao pobedu obe strane

Sjedinjenim Američkim Državama i Iranu ostaje malo izbora osim da postignu dogovor. To je neizgovorena istina od početka rata, a u poslednjih pet dana primirja to je još izraženije. Za SAD, prva runda pregovora u Islamabadu, uprkos tome što je trajala maratonski dugo, delovala je kao pažljivo režirana predstava sa ciljem da ojača američku pregovaračku poziciju. Blokada iranskih luka usledila je tako brzo da je verovatno Bela kuća već imala ovu eskalaciju u planu. Biće potrebno vreme da se u potpunosti oseti ekonomski udar koji blokada treba da nanese Iranu, ali čak i ako bude 60% uspešna, dodatno će razrušiti ekonomiju Teherana, kao i njegove saveznike, poput Kine, koja zavisi od njegove nafte.

Verovatnoća uspeha u drugoj rundi pregovora raste zbog političkih okolnosti i stanja onih koji sede za stolom. Predsednik SAD Donald Tramp otvoreno želi dogovor, a tvrdi da ga želi i Iran. Ali pre svega, uz rast inflacije i cena goriva, i uz otvorenu pobunu u okviru MAGA baze - Trampu je hitno potreban dogovor.

Teško je proceniti da li Trampove stalno promenljive pozicije proizlaze iz deficita pažnje, problema sa pamćenjem ili nekonvencionalnog pregovaračkog genija. Ali otežavati protivniku da razume šta zapravo želiš ima svoje granice kao strategija i može delovati kao konfuzija i očaj. A upravo taj haos,  bilo nameran ili ne, dodatno pokazuje koliko Trampu zapravo treba dogovor.

Iran, uprkos tome što "pobeđuje u mimu-ratu“, što je oslobodio do sada neviđenu vatru širom regiona i pretrpeo brutalno uništavanje svog kabineta i bezbednosnog aparata – još hitnije treba dogovor.

Internet propagande nije stvarni svet, i koliko god da se u svakodnevnim saopštenjima CENTCOM-a preuveličava efikasnost njihovih udara, Teheran je u znatno lošijem položaju nakon što je pogođeno više od 13.000 ciljeva, prenosi CNN.

Tanjug/AP/Alex Brandon

Šteta od 39 dana bombardovanja je neosporna. Kritičari SAD vole da se podsmevaju tvrdnji da je time jedan ajatolah Hamnei zamenjen drugim, ali Modžtaba se još nije pojavio u javnosti, niti je ubedljivo pokazao da je uopšte pri svesti. Iranska Revolucionarna garda (IRGC) sada je već na trećem nivou rukovodstva. Možda su to tvrdi, radikalni kadrovi koji teže krvnoj osveti, ali to ih ne oslobađa ozbiljnih izazova upravljanja državom, niti potrebe da popune svoje snage za bilo kakav budući sukob. 

Prividna snaga Irana potiče iz opstanka i prkosa, iz izuzetne izdržljivosti, a ne iz stvarne vojne pobede. Ali on se nalazi u trenutku neviđene regionalne slabosti. Vojno je napao većinu svojih suseda u Persijskom zalivu. Irak je delimično pošteđen, ali je podeljen u podršci.

Tanjug/AP/Alireza Sotakbar/Mark Schiefelbein

Pakistan posreduje, ali ima sporazum o odbrani sa Saudijskom Arabijom koji jasno određuje njegove krajnje lojalnosti. Svima drugima u okruženju, Teheran je pokazao zube, ali uz ogromnu cenu. Teško je napredovati kada te većina susedstva gleda s odbojnošću zbog razbijanja njihove uglađene fasade mira i prosperiteta.

Ako se izuzmu incidenti ili izolovani iracionalni potezi tvrdolinijaša, povratak u pun otvoreni sukob deluje manje verovatan od pregovaračkog kompromisa, posebno imajući u vidu koliko su se stavovi SAD i Irana neobično približili posle 16 sati pregovora u Pakistanu.

Retorika diplomatskih pregovora često govori u suprotnostima: kada pregovori idu loše, govori se o napretku da bi se podstakli razgovori; kada se uspeh čini blizu, puštaju se signali o nepremostivim jazovima kako bi se izvršio pritisak na drugu stranu.

Obe strane se, čini se, slažu oko moratorijuma na obogaćivanje nuklearnog materijala. Iran želi da on traje pet godina, otprilike do polovine sledećeg predsedničkog mandata u SAD. SAD žele 20 godina, što bi to gurnulo u daleku, generacijsku budućnost. Ne naročito kreativna matematika ovde ostavlja prostor za jednostavan kompromis.

Iranske kapacitete za obogaćivanje već su ove i prošle godine značajno umanjila bombardovanja. Ono što je preostalo jeste više od 400 kilograma uranijuma obogaćenog na 60%, za koji je Tramp rekao da je "zakopan u prašini“. Malo je verovatno da Teheran te zalihe vidi kao nešto što se u trenutnim uslovima potpune američke i izraelske vazdušne nadmoći i nadzora može lako pretvoriti u bombu u skorije vreme.

Pitanje je više stvar iranskog suvereniteta, koje bi moglo da se reši tako što bi se Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) omogućilo da materijal premesti u Rusiju, proda ga, "razredi“ na niži nivo obogaćenja ili nadgleda kontejnere, kao deo šire misije verifikacije koju SAD žele da se ponovo uspostavi, a koja je postojala i pre rata.

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Neizvesnost ostaje Izrael. Iran želi da njegovi posrednici u Libanu i drugde budu ostavljeni na miru. Hezbolah je tokom nedelja borbi i raketnih napada pokazao da rat iz 2024. godine nije ostavio trajno oslabljene pozicije. Namera Izraela u vezi sa dugoročnom okupacijom juga ostaje nejasna, a njihova kampanja deluje uz značajan izuzetak prošlonedeljnog razornog napada na Bejrut, osmišljena tako da njihovi povremeni akti nasilja budu dovoljno retki da ne izazovu istu vrstu ogorčenja kao njihova stradanja u Gazi.

Libanska vlada je u prvim direktnim pregovorima sa Izraelom posle više godina, ali što je ponovo očigledno, nije ispunila obećanje da razoruža Hezbolah, i malo je verovatno da će to učiniti u skorije vreme. Očekuje se da će se ovi razgovori verovatno izdvojiti u poseban dosije, što bi omogućilo Izraelu da deluje kada proceni da je potrebno, Libanu da trpi niži intenzitet bombardovanja i tanju okupaciju, a SAD da predstave napredak ka rešenju.

Prepreke u pregovorima SAD i Irana sve manje liče na nepremostive prepreke, a sve više na sitne detalje ponosa i pozicioniranja. Nijedna strana ne može da prihvati dogovor koji ne može da predstavi kao pobedu. Iran mora da oseća da njegov vojni odvraćajući kapacitet ostaje očuvan: da je projektovao dovoljno sile i destabilizacije da učini novi veliki napad manje, a ne više verovatan.

SalamPix/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Tramp je u protekla dva meseca uspeo da naljuti gotovo sve - od pape Lava, pa čak i Izrael. Iz ovog prvog velikog rata po sopstvenom izboru mora da izađe sa dogovorom koji njegovi (nekadašnji) pristalice mogu da predstave kao bolji od sveta u kojem smo živeli pre 28. februara, uz, u najboljem slučaju, izbegnutu globalnu recesiju za dlaku i poremećena energetska tržišta.

Dve trajne dileme će progoniti Trampa. Da li bilo kakav veliki sporazum sa Iranom izgleda bolje od dogovora koji je predsednik Barak Obama potpisao 2015. godine, a koji je Tramp raskinuo tokom svog prvog mandata? To će biti teško odrediti: iranska nuklearna infrastruktura je ozbiljno oštećena, a Tramp nastoji da Iran ostane bez obogaćenog materijala ili kapaciteta da ga dalje obogaćuje, što je cilj koji je sada u dometu.

Drugo pitanje odnosi se na to kakav Iran će izaći iz tog razaranja: znatno oslabljen, izranjavan, sa infrastrukturnom štetom koja bi mogla da se oseća decenijama. Ali njegova otpornost je očigledna, a godina povremenog rata će gotovo sigurno ućutkati i preostale umerene glasove koji su tvrdili da Iranu nije potrebna snažna sredstva odvraćanja.

Tramp bi mogao da dobije dogovor koji smanjuje iranske kapacitete za izgradnju bombe. Ali nenamerne posledice njegovog prvog "rata po izboru“ tek počinju da izlaze na površinu. A prva od njih je da iranski tvrdolinijaši nesumnjivo sada smatraju da im je bomba potrebnija nego ikada ranije.