Tajni detalji sporazuma SAD i Irana: Šta su Vašington i Teheran prihvatili, a od čega odustali?

Najavljeno potpisivanje američko-iranskog Memoranduma o razumevanju, koje će se održati u petak 19. juna u Švajcarskoj, postavlja mnoga pitanja o njegovom sadržaju pre nego što on bude zvanično objavljen. Kako je to prenela izraelska štampa, čak ni vladi u Tel Avivu nije bilo dozvoljeno da vidi njegove odredbe jer je 17. juna američka administracija predsednika Donalda Trampa odbila takav zahtev.

Zato će ovaj članak na osnovu izjava zvaničnika i pisanja štampe pokušati da analizira šta je koja od sukobljenih strana prihvatila u toku pregovora, svakako uz ogradu da je to sada jako teško utvrditi iz dostupnih izvora. 

Obostrano popuštanje SAD i Irana  

Ono što prvo upada u oči jeste to da natpisi iz štampe ili izjave zvaničnika u medijima ne pominju neke zahteve koje su obe strane iznele pred početak pregovora. Deluje da su američki pregovarači pristali da se iz memoranduma izbaci njihov raniji uslov o ukidanju iranskog programa balističkih raketa. Takođe, vrlo je moguće da nema ni odredbe o prestanku finansiranja tzv. „osovine otpora“ iranskih saveznika u regionu, poput Hamasa, Hezbolaha i Huta, na čemu su prethodno insistirali iz Vašingtona. Pristanak na ove dve odredbe sigurno nije bio ozbiljnije razmatran od strane vlade u Teheranu, jer deluje neverovatno da bi na to pristala jedna nezavisna zemlja koja je toliko uložila vremena i novca u ove dve stvari.   

Sa druge strane, iranska vlada je izgleda odustala od svog zahteva da se sve američke snage potpuno povuku iz regiona Bliskog istoka. Prema onome što možemo da uočimo iz natpisa u novinama, govori se o uklanjanju njihovih trupa „iz okoline Irana“, što može da se tumači dvojako. Izgleda će za Teheran biti dovoljno samo da se američka mornarica povuče iz Omanskog zaliva i Indijskog okeana. Takođe, deluje sasvim izvesno da u Vašingtonu nije  ozbiljno razmatran ni iranski uslov za formiranjem nove bezbednosne arhitekture zemalja u Persijskom zalivu zajedno sa Iranom nakon okončanja rata.    

Pristanak SAD na ove iranske zahteve nije bio realan od samog početka, a slično je bilo i kod njihovih suparnika. Obe strane su očito započele razgovore o primirju sa minimalističkih pozicija kako bi ostavile prostora za popuštanje, odnosno pristale da se odreknu nekih nerealnih potraživanja druge strane. Ako smo dobro analizirali i uočili delovanje učesnika pregovora, oba učesnika razgovora su odustala od po dva svoja uslova, SAD od uništenja balističkih raketa i podrške Irana svojim proksi grupama, a Iran od američkog povlačenja iz regiona i formiranja nove bezbednosne arhitekture sa zalivskim zemljama.     

Otvaranje Ormuza i prestanak neprijateljstva 

Kako je to potvrdio Donald Tramp nakon potpisivanja memoranduma u petak doći će do otvaranja Ormuškog moreuza i ukidanja blokade iranskih luka od strane američke mornarice. Da je reč o tačnoj informaciji govori i potvrda koja je došla sa iranske strane. Ono što je nejasno jeste da li će Iran kontrolisati moreuz, da li će to raditi sam ili zajedno sa Omanom, te da li će vršiti naplatu prolaska brodova i po kojoj ceni?  

Za sada se javljaju različite informacije iz raznih izvora, od toga da će biti naplaćivano jedan dolar po barelu nafte, do toga da će ta naplata iznositi čak pet dolara. Ako ta odredba bude sprovedena to će omogućiti vladi u Teheranu da ostvari značajnu zaradu u narednom periodu. Postoji i još jedna mogućnost da se iranskoj vladi Ormuški moreuz na upravu na neko vreme, kako bi se od tih para izvršila obnova zemlje.  

Ono što je suprotno ustupanju moreuza jeste Sporazum o pravu mora (UNCLOS) iz 1982. godine koji govori da su svi prirodni moreuzi slobodni za plovidbu transportnih brodova. No ipak, Iran je potpisao ovaj ugovor ali ga nije ratifikovao, što mu daje prostor da manipuliše sa njegovom primenom, dok SAD nisu ni potpisale dokument. Ako tako postavimo stvari za ove dve države ne postoji problem poštovanja ovog ugovora. No ipak to bi bilo loše za čitavu međunarodnu zajednicu jer bi naplata „poreza na prolaz kroz moreuz“ po barelu nafte, uticala na dalji rast cena, iako ne u meri kao u toku rata.  

Rok od 60 dana za najdelikatnija pitanja 

Najdelikatnija pitanja ovih razgovora rešiće se novim pregovorima čiji je rok određen na 60 dana, kako je to već više puta potvrđeno. Ali ako posmatramo ranija dva procesa američko-iranskih pregovora 2025. i početkom 2026. godine, realno je već sada očekivati da će ovaj rok biti produžen. Za taj vremenski period treba rešiti sporove oko nuklearnih pitanja  i način ukidanja američkih sankcija Iranu, što neće biti ni malo lako.  

Kako je to istakao Majkl Volc, američki ambasador pri UN, njegova država će insistirati na „demontaži nuklearnih postrojenja“, što znači da SAD insistiraju na trajnom prestanku obogaćivanja uranijuma. Svakako, ono što se primećuje iz iranskih medija jesu zahtevi da će njihova zemlja insistirati da konačan sporazum odobri Savet bezbednosti, dok bi nadgledanje njegove realizacije verovatno sprovodila Međunarodna agencija za nuklearnu energiju. Ne deluje realno ni američki zahtev da Iran potpuno odustane od obogaćivanja uranijuma, jer je toj zemlji neophodna proizvodnja civilne nuklearne energije iz elektrane u Bušeru, a to garantuju i međunarodni ugovori (Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, Statut IAEA i drugi).    

Kako je to objavio iranski državni list "Mehr njuz", tokom pregovora od 60 dana trebalo bi da SAD oslobode 24 milijarde dolara zamrznute iranske imovine. Ukupna imovina iranske države ide do brojke od oko 100 do 130 milijardi dolara, što je ogroman novac čija će se sudbina rešavati u toku pregovora.  

Negativne reakcije u Izraelu najveći izazov opstanka sporazuma 

Dok su u Iranu pomešane reakcije javnosti i populacije, jer deo tvrdolinijaških i konzervativnih listova napada sporazum sa "velikim satanom" a drugi listovi bliski Arakčiju i Pezeškijanu pišu mnogo povoljnije, reakcija izraelske javnosti unosi zabrinutost. Naime, tamo je čitava javnost, štampa, opozicija i vlast negativno nastrojena, i gotovo da nema političara ili lista koji ga nije osudio. To može biti najveći izazov budućoj realizaciji njegovih odredbi, jer je Izrael rekao da za njega ne važi primirje u Libanu, niti je zadovoljan što se ne pominje uništenje iranskog balističkog programa i nuklearnih postrojenja.