Čeka se odgovor Moskve i Pekinga: Šta je uopšte Amerika mogla od oružja da postavi u svemir?

Bila je dovoljna samo jedna rečenica da se sruši decenijski veo tajnosti oko militarizacije svemira. Govoreći u ponedeljak, 14. septembra, na godišnjoj konferenciji Asocijacije vazduhoplovnih i svemirskih snaga (Air & Space Forces Association) u Nešenel Harboru, američki sekretar vazduhoplovstva Troj Mejnk priznao je da je Vašington već postavio operativno oružje u orbitu.

"Sjedinjene Države sada raspolažu oružjem za kontrolu svemira u orbiti, sposobnim da odbrani oružane snage od neprijateljskih akcija", izjavio je najviši civilni zvaničnik Vazduhoplovstva i Svemirskih snaga (Space Force), čime je Pentagon po prvi put zvanično otvorio svoje karte.

Kada su ga novinari na marginama konferencije pritisli za više detalja, Mejnk je jasno stavio do znanja da je njegova izjava pažljivo odmerena od reči do reči. Kako je preneo DefenseScoop, američki zvaničnik je odbio da otkrije tehničke karakteristike, datume lansiranja ili to da li je već izvedeno testiranje u realnim uslovima, uz objašnjenje da javno iznošenje takvih detalja ne bi bilo u interesu vojne strategije odvraćanja.

Pravna dimenzija ovog poteza ostavlja širom otvorena vrata za nagađanja o tome kakvo tačno oružje SAD imaju u svemiru. Svemirski sporazum iz 1967. godine izričito zabranjuje isključivo postavljanje nuklearnih bojevih glava i oružja za masovno uništenje u orbitu oko Zemlje. Nijedan član sporazuma ne zabranjuje konvencionalne sisteme, platforme za ometanje ili oružje sa usmerenom energijom. S obzirom na to da zvanična doktrina Svemirskih snaga definiše "kontrolu svemira" kao upotrebu kinetičkih i nekinetičkih sredstava za degradaciju ili uništavanje neprijateljske infrastrukture, analitičari uveliko razmatraju koje tehnologije stoje iza Mejnkovog priznanja.

Elektronsko ratovanje i ometanje radio-frekvencija

Najrealističnija verzija američkog oružja ne uključuje ni eksplozije ni svemirske krhotine. Viktorija Samson, šefica za svemirsku bezbednost u fondaciji Secure World, izjavila je za DefenseOne da je uverena kako je reč o platformi za elektronsko ratovanje i svemirsko ometanje, ocenjujući Mejnkovu izjavu kao izrazito destabilizujuću.

U istom pravcu razmišlja i dr Bledin Bouen, vanredni profesor astropolitike na Univerzitetu u Daramu. U izjavi za BBC Radio 4, on je procenio da se najverovatniji scenario odnosi na platformu za elektronsko ratovanje ili ometanje radio-frekvencija - dakle, na nedestruktivno antisatelitsko oružje. Kako je objasnio, ako se preseku radio-veze nekog satelita, ta letelica postaje potpuno beskorisna.

U praksi, ovi sistemi ciljaju ili komandne signale sa Zemlje ka letelici (uplink jamming) ili prenos podataka i slika nazad ka neprijateljskim snagama (downlink jamming). Postavljen direktno u orbitu, takav transmiter može prekinuti čak i komunikaciju između uzastopnih satelita u stranoj floti. Njegova glavna prednost je reverzibilnost: čim se ometač isključi, funkcionalnost se vraća, što omogućava ofanzivne akcije bez fizičkog uništenja hardvera.

Oružje sa usmerenom energijom i hemijski aerosoli

Pexels

Druga tehnološka kategorija odnosi se na sisteme sa usmerenom energijom. Ovoj porodici, kako pokazuju analize portala The War Zone zasnovane na deklasifikovanim dokumentima američke Vojno-obaveštajne agencije (DIA), pripadaju laseri za zaslepljivanje (dazzlers). Pri niskoj snazi, takav sistem privremeno zaslepljuje optičke i infracrvene senzore satelita tačno u trenutku kada on prolazi iznad poverljive vojne zone.

S druge strane, sistemi veće toplotne snage trajno uništavaju sočiva za posmatranje ili tope fotonaponske panele, čime satelit trajno ostaje bez napajanja.

Isti dokumenti DIA beleže i oružje na bazi mikrotalasa visoke snage (HPM), koje emituje ciljane elektromagnetne impulse sposobne da sprže unutrašnja kola mete bez vidljivih spoljašnjih oštećenja, kao i upotrebu specijalnih hemijskih aerosola. Ove supstance se prskaju direktno na optička ogledala ili solarne panele, onesposobljavajući letelicu bez probijanja njene oplate.

Sateliti-lovci i robotske ruke

Dr Bouen za BBC nije isključio ni mogućnost postojanja satelita opremljenih mehaničkim hvataljkama. On se osvrnuo na tehnologiju takozvanih "svemirskih tegljača" koju je ranije demonstrirala Kina, objašnjavajući da vozilo sa robotskom rukom može prići satelitu, zgrabiti ga i odvući u potpuno drugu orbitu - što je sposobnost korisna za čišćenje svemirskog otpada, ali podjednako smrtonosna za funkcionalnu vojnu opremu.

Istovremeno, dr Rod Tornton sa londonskog King's koledža podsetio je na taktiku kojom se Moskva i Peking služe u poslednjoj deceniji kroz operacije bliskog susreta (RPO). Kako je naglasio, te letelice izvode opasne manevre i "lepe se" za zapadne satelite, a u svakom trenutku se mogu pretvoriti u satelite-ubice, bilo tako što će se zabiti u metu ili je blago odgurnuti kako bi se izgubila u dubokom svemiru ili sagorela u atmosferi.

Sa svoje strane, SAD u geosinhronoj orbiti već imaju aktivan GSSAP program sačinjen od satelita-inspektora koji se kreću paralelno sa stranim letelicama i detaljno snimaju njihove karakteristike.

Kinetičko oružje (vozila-ubice)

Pexels

Na najradikalnijem kraju spektra nalaze se vozila za kinetičke udare (Kinetic Kill Vehicles). Dr Bouen ovaj scenario smatra manje verovatnim, ali ga ne odbacuje: to bi podrazumevalo platformu koja ispaljuje projektil sa ciljem da se fizički zabije i uništi neprijateljski satelit ili čak balističku raketu pre nego što se vrati u atmosferu.

Uništavanje u ovim slučajevima ne zahteva eksploziv, jer se sudar odvija pri orbitalnim brzinama koje premašuju 27.000 kilometara na sat. Ogromna prepreka ovde nije pravne, već ekološke prirode. Svaki silovit sudar raspršuje desetine hiljada smrtonosnih krhotina, preteći da izazove takozvani Keslerov sindrom, gde bi lančani sudari mogli da unište cele orbitalne visine za decenije koje dolaze.

Upravo zbog toga je Vašington 2022. godine proglasio jednostrani moratorijum na testiranje antisatelitskih projektila sa direktnim usponom koji stvaraju krhotine, ali je taj moratorijum zvanično obavezao samo zemaljske programe testiranja.

Zemaljski projektili i nuklearni "impuls"

Ono što Vašington razvija direktno je povezano sa strategijom Moskve. Dr Tornton je objasnio da je Rusija, videvši da NATO raspolaže sa znatno više naprednih satelita, uložila velika sredstva u zemaljske antisatelitske rakete (ASAT), ali i u projektile koji se lansiraju sa velikih visina pomoću borbenih aviona, pokušavajući da "izjednači" situaciju na bojnom polju.

Ovaj britanski analitičar dodao je izuzetno zabrinjavajuće upozorenje o ruskom arsenalu: kao krajnju meru, Moskva bi mogla da detonira nuklearno oružje u svemiru. Eksplozija bi oslobodila razorni elektromagnetni impuls (EMP) koji bi spržio sva nezaštićena kola na ogromnoj površini, zaslepljujući kako komercijalne, tako i vojne mreže. S obzirom na to da Rusija ima neuporedivo manje sopstvenih satelita za gubljenje u poređenju sa Zapadom, Moskva bi bila najveći dobitnik u takvom globalnom svemirskom ratu.

Nova realnost u svemiru

Vojni vrh u Vašingtonu počeo je da priprema teren još mesecima unazad. Šef američke Svemirske komande (SPACECOM), general Stiven Vajting, upozorio je u avgustu da u svemiru više "nema sigurnih luka ni skloništa". Nešto ranije, general-potpukovnik Gregori Ganjon iz Komande borbenih snaga bio je još jasniji: "Ne možete večno da bežite od siledžije, u nekom trenutku morate da uzvratite udarac".

Javno priznanje Troja Mejnka potvrđuje da je ova prekretnica i zvanično završena. Orbite oko Zemlje prestale su da budu isključivo nevidljivi kanali za telekomunikacije i naučne podatke, pretvorivši se u ključno pozorište vojnih operacija u kojem je prvo naoružanje već zauzelo borbene položaje.