Arakči u diplomatskoj misiji od Islamabada do Moskve: Može li da utiče na kraj rata?

Komentari

Tanjug/AP/Alexander Kazakov - Copyright Tanjug/AP/Alexander Kazakov

Autor: Nikola Marković

28/04/2026

11:40

veličina teksta

Aa Aa

Iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči sproveo je živu diplomatsku aktivnost u prethodnim danima. Prvo je boravio u prestonici Pakistana, verovatno u cilju prenošenja poruke američkom rukovodstvu u vezi daljih pregovora o miru, koje su iz Islamabada dostavili u Vašington. Nakon toga je otputovao u Muskat radi razgovora sa omanskim zvaničnicima, što je još jedan posrednički kanal prema SAD. Odatle se opet vratio u Islamabad, da bi u ponedeljak 27. februara otišao u Moskvu. Kakvi su efekti ovih Arakčijevih poseta na buduća dešavanja na Bliskom istoku i šta je njihov glavni cilj?

Ono što karakteriše ovoliki broj putovanja iranskog ministra inostranih poslova Arakčija, jeste odlazak u zemlje koje imaju dobre odnose sa vladom u Vašingtonu. To šalje nekoliko poruka svetskoj javnosti koja sa velikim interesovanjem prati ova dešavanja.

Prvo, Rusija, Pakistan i Oman poseduju značajne veze sa SAD i Trampovom administracijom što samo govori da je jedan od ciljeva stalni kontakt iranske vlade sa svojim oponentom radi sklapanja mira, jer Teheran ne poseduje direktne diplomatske odnose sa ovom zemljom.

Drugo, ova činjenica govori da su pregovori verovatno u zastoju, pa postoji potreba stalne komunikacije preko posredničkih kanala. Treće, i ne manje važno, jeste eventualna vojna saradnja o kojoj je sigurno bilo reči u Moskvi, a možda i u Islamabadu, u slučaju nastavka rata.

U izjavama koje je Arakči iznosio prethodnih dana on je naglašavao da su "Sjedinjene države ponudile razgovore Iranu", te da on i njegove kolege razmatraju mogućnosti daljeg dijaloga. No međutim u toku Arakčijeve diplomatske misije javile su se glasine u javnosti da je Iran izneo „trostepenu formulu“ za povratak delegacije SAD direktnim pregovorima.

Prema ovim navodima, u prvoj fazi bi se okončala neprijateljstva na Bliskom istoku (Liban, Iran) i uspostavile garancije da neće biti ponovnih napada. U drugoj fazi bi se dogovorio način uprave nad Ormuškim moreuzom, a u završnoj bi se onda raspravljalo o iranskom nuklearnom programu. Na osnovu informacije svog dopisnika iz Teherana vest je preneo libanski list iz Bejruta El Majadin (Al Mayadeen), koji propagira pan-arapsku ideologiju.

Na sastanku sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi 27. aprila, iranski ministar Arakči je istakao da su odnosi dve zemlje na nivou „strateškog partnerstva i da će se na isti način nastaviti“. Ukazao je da svet može da vidi snagu Irana koji se suočio sa vojskom SAD, te da je iz toga jasno da vlada u Teheranu „ima stabilan sistem, sa velikom snagom koji se oslanja na sopstveni narod“.

Zahvalio se na podršci Rusije, gde je verovatno mislio na pomoć u vojnom materijalu i obaveštajnim podacima koji su dostavljeni Iranu u toku rata. Sa druge strane, Putin je naglasio da svi vide „kako se hrabro bori narod Irana za svoju nezavisnost“ i da će Rusija sa svoje strane raditi sve što odgovara interesima iranske države, kako bi se obezbedio mir u regionu Bliskog istoka.

Verovatno da bi ubrzao postizanje dogovora, američki predsednik Tramp je upozorio iransku stranu „da ima tri dana“ dok ne bude primenjeno konačno rešenje za Iran. Šta to znači u praksi?

On je ciljao efekte američke blokade Ormuškog moreuza, koja će uticati na to da iranska država neće imati više prostora za skladištenje nafte. Američki predsednik je istakao da će njegovi protivnici morati da zatvore deo objekata za preradu, izvoz i čuvanje nafte za oko 50%, što će se loše odraziti na privredu zemlje.

U sličnom tonu bila je reakcija državnog sekretara SAD Marka Rubija, da je "ponuda Irana o Ormuskom moreuzu neprihvatljiva".

Prema njegovom viđenju veoma loše je ako Iran nastavi da kontroliše moreuz, jer dok on „ne bude otvoren za plovidbu“ i dok se traži dozvola, postoji rizik da će "vas dići u vazduh i naplatiti vam". Rubio je kasnije dodao da režim u Teheranu jeste pod kontrolom „tvrdokornih koji imaju apokaliptičnu viziju budućnosti“, čime je aludirao na sukob između struja unutar iranskog režima.

Ono što treba da brine obe strane jesu razmere krize koje mogu da ugroze položaj vladajućih političkih elita u SAD, Iranu i Izraelu. Trampov rejting je na izuzetno niskom nivou, njegovi odnosi sa vojnim vrhom nisu idilični zbog brojnih problema, dok se u toku rata suočavao sa milionskim protestima u zemlji pod nazivom "No kings".

Sa druge strane u počinju da se pojavljuju glasine u javnosti o mogućnosti ponovnih protesta u Iranu zbog pogoršane ekonomske situacije u zemlji nakon rata, od čega naročito strahuje tamošnji režim. Ni situacija u Izraelu ne ide u prilog premijera Bendžamina Netanjahua, jer su lideri opozicije Jair Lapid i Naftali Benet potpisali sporazum o koaliciji na predstojećim izborima u oktobru 2026. godine, koji može da ugrozi vladajuću garnituru.