Nuklearni koferi ponovo kucaju: Zašto se Putin, Tramp i Si više ne plaše nuklearnog rata?

Tokom Hladnog rata, zajednički strah od nuklearne katastrofe u više navrata naterao je lidere SAD i Sovjetskog Saveza da zastanu i potraže bolje načine za upravljanje arsenalima čija je razorna moć prkosila svakoj logici i moralu.

Ponekad je užas koji su osećale rivalske supersile sprečio neminovnu propast, kao kada su Džon F. Kenedi i Nikita Hruščov ignorisali svoje tvrdokorne savetnike kako bi okončali Kubansku raketnu krizu 1962. godine.

Početak kraja Hladnog rata

U drugim slučajevima, prema pisanju The Economista, bilo je potrebno više vremena da se pokažu korisni efekti straha.

Upravo je objavljen film pod nazivom "Na ivici rata" (The Brink of War), koji obeležava 40. godišnjicu susreta Ronalda Regana i njegovog sovjetskog kolege Mihaila Gorbačova u Rejkjaviku.

Samit, održan u uskoj primorskoj kući za koju se pričalo da je ukleta, bio je napet i klaustrofobičan. Prisutne diplomate sećaju se dvojice oficira, Amerikanca i Rusa, koji su stajali ispred sale za sastanke držeći "nuklearne kofere" sa kontrolama za ukupno 60.000 nuklearnih bojevih glava.

Sastanak u oktobru 1986. godine tada je smatran neuspehom. Međutim, Reganov državni sekretar Džordž Šulc kasnije mu je pripisao zasluge za postavljanje temelja za sporazume koji su ukinuli čitave kategorije nuklearnog oružja.

Gorbačov je Rejkjavik opisao kao mesto gde je pokrenut kraj Hladnog rata.

Veliki i značajan pomak bilo je međusobno priznanje lidera SAD i Sovjetskog Saveza da se plaše i preziru nuklearno oružje i, na veliko iznenađenje njihovih najratobornijih savetnika - da teže njegovom potpunom uništenju, možda čak i u roku od deset godina.

Pregovori su propali zbog neslaganja oko Doktrine uzajamno osiguranog uništenja (MAD), koja nalaže da, kako bi se izbegao rat, nuklearni napadi moraju rezultirati katastrofom za sve strane.

Regan, koji je prezirao ideju traženja mira kroz ranjivost, odbio je da obustavi Stratešku odbrambenu inicijativu (SDI), svoj (nikada ostvareni) san o odbrambenom sistemu za presretanje nuklearnih projektila.

"Neću dozvoliti da buduće generacije Amerikanaca žive u strahu", izjavljuje Regan u filmu, citirajući deklasifikovane transkripte.

Gorbačov pita kako može da započne razoružavanje ako bi taj štit omogućio Americi da prekrši dogovor i nekažnjeno napadne SSSR, i odbacuje Reganov predlog da podele tehnologiju kao "fantaziju".

Nuklearno oružje u eri neukrotivog Trampa

Tanjug/ AP Photo/Jacquelyn Martin

Danas se svet suočava sa novim problemom: najmoćnije zemlje više nisu dovoljno zastrašene sopstvenom nuklearnom moći.

Amerika, Kina i Rusija insistiraju na proširenju ili modernizaciji svojih nuklearnih arsenala. Zbog toga oklevaju da učestvuju u pregovorima o kontroli naoružanja ili su dopustile da prethodni sporazumi isteknu.

Predsednik Donald Tramp odavno opisuje nuklearni rat kao apsolutnu katastrofu, iako sumnja da ljudi poseduju racionalnost neophodnu da bi princip uzajamno osiguranog uništenja funkcionisao.

Još 1990. godine izjavio je za magazin Playboy da su "budalaštine" verovati da nuklearno oružje nikada neće biti upotrebljeno "zato što svi znaju koliko će biti destruktivno". Međutim, sada kao vrhovni komandant, Tramp pristupa nuklearnim rizicima sa zapanjujućim nedostatkom ozbiljnosti.

Amerika je dugo radila na tome da spreči ulazak novih zemalja u "nuklearni klub", iako je iz pragmatičnih geopolitičkih razloga oprostila Indiji, Izraelu i Pakistanu nakon što su napravili nuklearno oružje.

Trampove stavove o trci u nuklearnom naoružanju teško je precizno definisati. Dok je još bio predsednički kandidat 2016. godine, izjavio je da bi možda bilo bolje da Japan poseduje nuklearno oružje kako bi odvratio Severnu Koreju, umesto da se oslanja na pomoć Amerike.

Sada, u svom drugom mandatu, on nastoji da proda nuklearne tehnologije partnerima poput Saudijske Arabije i Južne Koreje, uz manje ograničenja ili garancija nego u prethodnim, sličnim sporazumima.

Na domaćem planu, Tramp je obećao izgradnju sistema presretača "Zlatna kupola" za zaštitu Amerike od raketnih napada. U suprotnosti sa očiglednom iskrenošću ove ambicije, on se više puta sukobljavao sa Kanadom, čija je teritorija neophodna za radarske stanice koje bi ovakav štit učinile potpuno efikasnim.

Nepokolebljiva Kina

Kineski lider Si Đinping javno je izjavio da se oštro protivi nuklearnim ratovima.

Njega ne karakteriše revolucionarni fanatizam Mao Cedunga, koji je šokirao lidere komunističkog bloka okupljene u Moskvi 1957. godine, kada je naizgled pozdravio nuklearni sukob koji bi ubio polovinu čovečanstva, tvrdeći da bi se time "imperijalizam sravnio sa zemljom, a ceo svet postao socijalistički".

Kina iz Sijevog doba ima ambiciju da do sredine veka postane toliko moćna da nijedna druga zemlja ne može, ili ne sme, da joj se suprotstavi. Svetski rat bi zaustavio taj uspon.

Istovremeno, Kina odbacuje pozive SAD da se pridruži trilateralnim pregovorima sa Rusijom o kontroli nuklearnog naoružanja. Njeni zvaničnici tvrde da kineski (rastući) arsenal ostaje znatno manji od arsenala drugih velikih sila.

Iako Peking možda ne odobrava nuklearne bojeve glave i rakete Severne Koreje, ili iranske pokušaje da nabavi nuklearnu bombu, deluje mnogo manje spremno nego pre deset godina da podrži ili uvede međunarodne sankcije koje bi obuzdale nuklearne ambicije te dve zemlje.

Takođe, Kina nije popustila pred američkim zahtevima da iskoristi svoju ekonomsku moć kako bi ih primorala na ustupke.

S obzirom na to da Severna Koreja već poseduje nuklearno oružje i da iranski lideri strahuju za sopstveni opstanak, nivo pritiska koji bi bio potreban da se promene kalkulacije ovih zemalja morao bi da ugrozi bezbednost njihovih režima. Kina neće vršiti takav pritisak jer prezire američke kampanje za smenu režima više nego što strahuje da će njene neposlušne „države-klijenti“ doći do nuklearnog oružja.

Pomirenje sa nuklearnom pretnjom

Tanjug/AP/Sergei Bobylev, Sputnik, Kremlin

Ovo nije prvi put da se najšokantnija promena odnosi na Rusiju pod vođstvom predsednika Vladimira Putina.

Daleko od toga da teži svetu bez nuklearnog oružja, Putin danas koristi nuklearne pretnje i ekstremnu politiku zastrašivanja kako bi ucenjivao svet i zahtevao da se njegova propala mafijaška država tretira kao da je i dalje supersila.

Hladni rat je bio vreme surovosti i užasa. Ipak, povremeno je strah od globalnog uništenja podsticao njegove lidere na istorijski značajne poteze.

Danas, ljudi koji vladaju Amerikom, Kinom i Rusijom nisu lišeni straha, ali su njihove brige najčešće sebične i usmerene na unutrašnja pitanja.

Strah koji je nekada sputavao nuklearne supersile danas izgleda povlači pred ambicijom, rivalstvom i političkom svrsishodnošću. I što se lideri više mire s idejom nuklearne pretnje, to se svet opasno približava tački u kojoj će čovečanstvo izgubiti kontrolu nad oružjem koje je samo stvorilo.