Rat u Iranu i tržište nafte: Koliko dugo može da traje "novo normalno"?

Rat u Iranu traje znatno duže nego što su mnogi očekivali, a isto važi i za funkcionisanje tržišta nafte. Uprkos neprijatno visokim cenama goriva, koje su prosečno američko domaćinstvo od početka rata koštale gotovo 800 dolara, sirova nafta uglavnom i dalje stiže tamo gde je potrebna, iako je od početka rata prošlo više od šest meseci. To je zato što se tržište pokazalo izuzetno otpornim: zaobilazi Ormuski moreuz alternativnim transportnim rutama, oslanja se na značajne zalihe sirove nafte i smanjuje globalnu potrošnju nafte.

Međutim, postoje ozbiljna pitanja o tome da li i koliko dugo takvi uslovi mogu da potraju.

Neki analitičari naftnog tržišta smatraju da ono može da održi ovu novu ravnotežu u doglednoj budućnosti, čak i ako Ormuski moreuz ostane ni potpuno otvoren ni potpuno zatvoren. U takvom scenariju, Trampova administracija bi, barem teoretski, mogla da nastavi sukob sa Iranom tokom dužeg perioda.

Drugi, međutim, strahuju da će improvizovana rešenja koja trenutno drže tržište nafte na okupu na kraju popustiti, što bi dovelo do iscrpljivanja globalnih zaliha do nivoa "tačke preokreta“.

Cene energenata tada bi mogle da nastave samo u jednom smeru naviše, što bi možda primoralo Sjedinjene Države da okončaju rat kako bi sprečile ekonomsku katastrofu.

Šta sprečava nagli skok cena nafte?

Naftno tržište je bolje nego što su mnogi zamišljali podnelo najveći poremećaj u snabdevanju u istoriji. Cene nafte jesu povišene, ali nisu dostigle svoje istorijske maksimume.

Prema istraživačkom izveštaju koji je prošle nedelje objavila Nataša Kaneva, glavna analitičarka za robna tržišta u kompaniji JPMorgan, za to postoje tri razloga.

Tanjug/AP

Prvo, tržište je uspelo da pronađe značajna alternativna rešenja kako bi zaobišlo Ormuski moreuz ili obezbedilo prolazak kroz njega. Saudijska Arabija koristi naftovode kako bi preusmerila nekoliko miliona barela nafte dnevno ka lukama koje nisu u dometu Irana, iako nedavni munjeviti napredak iranskih saveznika, Huta, dovodi u pitanje održivost ovog plana B.

Američka vojska koordinira sa zemljama Persijskog zaliva napore da isprati prikrivenu operaciju prevoza nafte kroz moreuz. Sjedinjene Države, Venecuela, Brazil, Gvajana i Kanada povećale su zajedničku proizvodnju za oko 2 miliona barela dnevno, prenosi CNN. 

Drugo, većina zemalja izvan Sjedinjenih Država i Kine potrošila je svoje zalihe nafte u mnogo manjoj meri nego što se očekivalo. Time je sačuvana određena količina nafte u rezervama koju vlade mogu da iskoriste ukoliko situacija postane znatno ozbiljnija.

I treće, globalna potražnja za naftom naglo je opala tokom rata, za oko 5 miliona barela dnevno.

Širom sveta (mada ne toliko u SAD), mnogi potrošači su otkazali planirana putovanja, prešli na električne automobile ili počeli da koriste autobuse. Neke kompanije su podsticale zaposlene da rade od kuće. Kina izvozi toliko električnih vozila da to opterećuje globalne kapacitete za pomorski transport. Pored toga, nedostatak kapaciteta za preradu nafte na Bliskom istoku, u Rusiji i Kini smanjio je potražnju, ograničavajući rast cena sirove nafte.

Kombinovano, ti faktori pomogli su da se nadoknadi približno 13 miliona barela dnevno koliko je tokom rata bilo izgubljeno. A ta nova ravnoteža mogla bi da potraje prilično dugo, smatra Kaneva. Tržište funkcioniše, iako po nešto višoj ceni.

Jimmy Villalta / VWPics / Profimedia

JPMorgan ne predviđa da će rat trajati zauvek. Ali, ako se to ipak dogodi, Kaneva kaže da će se cena nafte verovatno stabilizovati oko 87 dolara po barelu, što je znatno ispod današnjih nivoa. Ako se rat završi, banka očekuje da će cena nafte pasti još više, na 64 dolara po barelu.

Bob McNally, predsednik i suosnivač kompanije Rapidan Energy Group, pesimističniji je. Njegova prognoza polazi od pretpostavke da će ovo biti rat koji će trajati zauvek, ili, kako on naziva taj scenario, "haotično i nestabilno održavanje statusa kvo", što bi sledeće godine zadržalo cenu nafte Brent na oko 89 dolara po barelu.

"Ne očekujemo potpuni povratak normalnog prometa kroz Ormus“, rekao je McNally, koji je bio savetnik za energetiku predsednika Džordža V. Buša. Rat koji traje zauvek, ugrožavajući najvažniji svetski region za snabdevanje energijom, ubrzaće rast cena nafte i gasa“, rekao je McNally.

Zašto bi cena nafte možda morala da poraste

Iako se tržište nafte stabilizovalo u okviru neke vrste "novog normalnog“, njegov sistem sastavljen iz više različitih elemenata ima nekoliko slabih tačaka koje bi mogle da popuste ukoliko budu dovoljno dugo pod pritiskom.

Sjedinjene Američke Države i Kina su se u velikoj meri oslanjale na svoje zalihe nafte kako bi ublažile posledice rata. Uspele su da izdrže mnogo duže nego što se očekivalo. Jedno od ključnih skladišta nafte u Kušingu, u Oklahomi, dostiglo je operativni minimum u julu. U tom trenutku zakoni fizike više ne dozvoljavaju naftnim kompanijama da lako pumpaju sirovu naftu kroz naftovode i dopremaju je do rafinerija.

Ipak, zalihe u Kušingu su se od tada oporavile i poslednjih nedelja su blago porasle, izašavši iz zone opasno niskog nivoa.

Kina je poslednjih nedelja veoma postepeno povećavala uvoz nafte, ali je on i dalje za nekoliko miliona barela dnevno niži nego što je bio pre rata. Malo ljudi izvan kineske vlade zna koliko nafte zemlja ima uskladišteno, ali veruje se da je reč o oko milijardu barela.

U nekom, za sada nepoznatom trenutku u budućnosti, te zalihe će biti iscrpljene ukoliko se rat nastavi dovoljno dugo, rekao je Hamad Hussain, ekonomista za robna tržišta u kompaniji Capital Economics.

To bi dovelo do ekstremnog disbalansa između ponude i potražnje, što bi potencijalno moglo da pošalje cene nafte znatno naviše, upravo ono što je većina analitičara očekivala na početku rata.

Pad zaliha sam po sebi verovatno ne bi odmah doveo do naglog rasta cena nafte, ali bi mogao da ih učini znatno nestabilnijim. Dan Piker, osnivač i glavni investicioni direktor kompanije Pickering Energy Partners, smatra da bi se ozbiljniji efekti mogli osetiti tek krajem naredne godine, ukoliko se sadašnja situacija nastavi.

Postojeći alternativni pravci transporta kroz cevovode ne mogu se dovoljno brzo proširiti, dok ni novi izvori nafte, poput Venecuele, ne mogu dugoročno nadoknaditi eventualni manjak. Dodatni problem predstavlja i oslanjanje na američku vojnu pratnju, koja takođe ima svoje granice i zahteva značajne resurse.