Petnaest godina od smrti Muamera Gadafija: Kako je život završio vođa Libijske džamahirije (VIDEO)
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Na današnji dan 2011. godine, u libijskom Sirtu, gradu na obali Sredozemnog mora u kojem je poslednjih nedelja života pružao otpor pobunjeničkim snagama, uhvaćen je i skončao Muamer Gadafi. Libijski vođa, pukovnik armije koji je zemljom upravljao 42 godine, uhvaćen je nakon što je konvoj u kojem se nalazio pogođen NATO projektilom tokom borbi. Snimci njegovog hvatanja ubrzo su obišli svet. Okolnosti njegove smrti ostale su predmet međunarodnih istraga i sporenja.
Pukovnik Muamer Gadafi došao je na vlast 1. septembra 1969. godine, kada je grupa mladih oficira svrgnula kralja Idrisa I i ukinula monarhiju. Sa 27 godina postao je vođa nove republike, koja je zahvaljujući velikim rezervama nafte raspolagala značajnim prihodima.
Država je ulagala u obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu, uz subvencionisanje osnovnih životnih troškova, čime je deo stanovništva ostvario bolje životne uslove.
Gadafi je svoj politički model zasnovao na ideologiji izloženoj u Zelenoj knjizi, u kojoj je zagovarao takozvanu Treću univerzalnu teoriju, predstavljenu kao alternativu kapitalizmu i komunizmu.
Godine 1977. Libija je dobila zvanični naziv Socijalistička narodna libijska arapska džamahirija. Prema zvaničnoj ideji, građani je trebalo neposredno da učestvuju u upravljanju preko narodnih kongresa i komiteta.
Džamahirija - država masa
Džamahirija je izraz koji u bukvalnom prevodu znači "država masa" ili "narodna republika".
Ovaj koncept spaja elemente direktne demokratije, islamskog socijalizma i arapskog nacionalizma.
U teoriji, vlast u džamahiriji pripada narodu koji odluke donosi preko lokalnih narodnih kongresa, bez posredovanja političkih partija, dok je u praksi Libija pod ovim sistemom (od 1977. do 2011. godine) funkcionisala kao visoko centralizovana vojna diktatura.
U praksi, međutim, politička moć ostala je koncentrisana u Gadafijevim rukama. Političke partije bile su zabranjene, a bezbednosne službe i revolucionarni komiteti održavali su kontrolu nad društvom.
Organizacije za zaštitu ljudskih prava dokumentovale su proizvoljna hapšenja, mučenje i progon kritičara režima. Dok su pristalice isticale socijalna dostignuća i nezavisnost od zapadnog uticaja, protivnici su ukazivali na represiju i nedostatak političkih sloboda.
Tokom osamdesetih godina Libija je ušla u ozbiljan sukob sa zapadnim državama, uključujući američke vazdušne napade 1986. godine. Početkom 2000-ih Gadafi je počeo da obnavlja međunarodne odnose, a 2003. Libija je objavila da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje. Ipak, spoljna politika se menjala brže od unutrašnjeg političkog sistema.
Kada su 2011. izbili protesti u arapskim zemljama, Libija je u krizu ušla bez stabilnih institucija koje bi omogućile mirnu smenu vlasti i rešavanje sukoba sa opozicijom.
Protesti u Libiji počeli su u februaru 2011. godine, u vreme Arapskog proleća, kada su demonstracije već dovele do pada vlasti u Tunisu, a potom i u Egiptu. Među neposrednim povodima za pobunu bilo je hapšenje advokata Fethija Terbila, koji je zastupao porodice žrtava masakra u zatvoru Abu Salim 1996. godine. Protesti su se brzo proširili, naročito u Bengaziju, a 17. februar postao je simbol početka ustanka protiv Gadafijeve vlasti.
Međunarodna zajednica reagovala je uvođenjem sankcija i političkim pritiskom. Savet bezbednosti UN usvojio je 17. marta 2011. Rezoluciju 1973, kojom je odobrena upotreba "svih neophodnih mera" radi zaštite civila, uz isključenje strane okupacije Libije, kao i uspostavljanje zone zabrane leta.
Prvi vazdušni napadi počeli su 19. marta, a NATO je krajem meseca preuzeo komandu nad operacijama. Iako je zvanično obrazložena zaštitom civila, intervencija je značajno promenila odnos snaga u ratu.
Tokom leta 2011. pobunjenici su napredovali, a u avgustu zauzeli veći deo Tripolija, čime je Gadafijev režim izgubio kontrolu nad prestonicom. Gadafi je pobegao iz grada, dok su njegove preostale snage nastavile otpor u nekoliko uporišta, među kojima je bio i Sirt, Gadafijev rodni grad.
Poslednji dan Gadafijeve vlasti i života
Sirt je bio izložen teškim borbama, a pobunjeničke jedinice postepeno su preuzimale kontrolu nad njegovim delovima.
Pre samog hvatanja Gadafi je pokušao da napusti područje u konvoju vozila koji je napadnut iz vazduha tokom operacije NATO-a, nakon čega su se preživeli našli pod vatrom pobunjeničkih snaga.
Postoje snimci na kojima se vidi da je bio živ nakon zarobljavanja i da su ga okruživali naoružani pobunjenici, za koje je tada govoreno da su jedinica iz Misrate.
Upravo ti snimci otvorili su pitanje da li je ubijen u unakrsnoj vatri ili nakon što je već bio pod kontrolom ljudi koji su ga zarobili.
Međunarodna organizacija za ljudska prava i istražitelji Ujedinjenih nacija ukazivali su na okolnosti koje su zahtevale ozbiljnu istragu moguće vansudske egzekucije.
Zajedno sa Gadafijem u Sirtu je tog dana uhvaćen i ubijen i Muatasim Gadafi, njegov četvrti sin, savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti. Snimci njegovog beživotnog tela su takođe objavljeni širom sveta.
Tri dana nakon Gadafijeve smrti Nacionalni prelazni savet proglasio je oslobođenje Libije. NATO je okončao operaciju kasnije tog meseca, nakon odluke Saveta bezbednosti da prekine mandat za zaštitu civila.
Na petnaestu godišnjicu ubistva Muamera Gadafija Libija i dalje nema jedinstvenu vladu koja nesporno upravlja čitavom teritorijom. Mandat Misije UN za podršku Libiji ističe 31. oktobra 2026. godine, što je neposredan rok za odluke o daljoj međunarodnoj podršci političkom procesu.
Do tada ostaje otvoreno pitanje da li će pregovori proizvesti dogovor o izborima i jedinstvenim institucijama ili će suparničke strukture nastaviti da upravljaju delovima zemlje.
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)