Kako je jedan imigrant "prevario" Volstrit i zauvek promenio način na koji jedemo sladoled

Italo Marćoni, italijanski imigrant u SAD te 1903. godine dobija patent za mašinu za pravljenje korneta za sladoled, nudeći tako ukusno rešenje za neobičan problem sa kojim se susreo na Volstritu.

Priča o ovom izumu počinje 1895. godine, kada Italo Marćoni stiže na ostrvo Elis, ostavivši za sobom svoje selo u Dolomitima u nadi za boljim životom. Želeći da izbegne jake predrasude koje su u to vreme u SAD vladale prema italijanskim imigrantima, menja poslednje slovo svog prezimena iz "i" u "y" (Marchiony), nadajući se da će mu to pomoći da prođe kao Francuz.

Marćoni se nastanio u Njujorku, gde je, kao i mnogi njegovi sunarodnici, prodavao granitu od limuna i sladoled. Imao je kolica koja je gurao po Volstritu jer su tadašnji finansijski brokeri smatrani  odličnim mušterijama, i služio je svoje poslastice u malim staklenim čašama.

Njegov proizvod je bio pravi hit, ali su staklene čaše ubrzo postale velika glavobolja. Mnoge su se lomile dok su se kolica truckala po ulicama, druge mušterije nikada nisu vraćale, a one koje su preostale morale su da se detaljno peru kako bi se ponovo koristile.

Zbog toga je Marćoni odlučio da eksperimentiše sa drugim rešenjima. Prvo je pokušao da napravi fišeke od papira u koje bi stavljao sladoled. Kada se na Volstritu pročulo da ulični prodavac služi granitu bez obaveze da se čaša vrati, ispred njegovih kolica formirali su se ogromni redovi. Međutim, Marćoni se sada suočio sa novim problemom: morao je da skuplja gomilu bačenog papira koji su mušterije ostavljale za sobom.

Tako je od 1896. godine počeo da eksperimentiše u svojoj kućnoj kuhinji, sa ciljem da napravi kornet koji može da se pojede. Isprobavao je razna testa, sve dok nije shvatio da, ako svojim vaflima da oblik korneta dok su još topli, oni taj oblik zadržavaju i kada se ohlade.

Uspeh novog proizvoda bio je toliki da Marćoni ubrzo više nije mogao da podmiri potražnju praveći kornete ručno. Iznajmio je garažu i počeo da radi na mašini koja bi serijski pravila kornete.

Nakon što je obezbedio patent, otvorio je fabriku i do 1924. godine njegova godišnja proizvodnja dostigla je neverovatnih 245 miliona korneta. Njegove mašine mogle su da proizvedu oko 150.000 korneta u roku od 24 sata.

Marćoni je vremenom izgradio imperiju i kontrolisao flotu od 50 kolica za prodaju sladoleda i granite, a proširio se i na druge proizvode, stvorivši čuveni sladoled sendvič. Njegova fabrika je pravila male biskvite koje je prodavao punjene sladoledom upravo brokerima sa Volstrita, jer ugledni bankari nisu želeli da ih prolaznici vide kako na ulici ližu sladoled iz korneta.

Italo Marćoni se penzionisao neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, u 70. godini, kada je i prodao svoju uspešnu kompaniju kompaniji "Schrafft Candy Company". Preminuo je 1954. godine, u 86. godini života, ostavivši svetu jedan od najprepoznatljivijih simbola leta.