Koje je najmoćnije oružje koje poseduje Evropa? Zbog krize oko "tomahavka" ostali bez ključnog stuba odbrane od Rusije

Kada je Džo Bajden u julu 2024. objavio da će rakete "Tomahavk” biti raspoređene u Evropi, njegovi saveznici na kontinentu odahnuli su s olakšanjem. To oružje, dometa do oko 2.500 kilometara, trebalo je da bude stacionirano u Nemačkoj kao jasan znak američke posvećenosti NATO-u i evropskoj bezbednosti. Ono što Bajden nije rekao, ali što su vojni vrhovi NATO-a veoma dobro znali, jeste da su "Tomahavci” trebalo da popune opasnu prazninu u sposobnosti Evrope da se brani od Rusije.

Iako je Evropa raspolagala zalihama "Tomahavka” lansiranih sa mora, kao i sličnim raketama dugog dometa, nije imala kopnenu verziju takvog oružja, a upravo ona je bila neophodna za gađanje ciljeva duboko unutar Rusije, poput baza podmornica i vojnih aerodroma.

Drugim rečima, "Tomahavci” su bili od ključnog značaja, i što pre bi bili raspoređeni u Nemačkoj, usmereni ka ruskim bazama, to bolje.

Međutim, dve godine kasnije situacija se dodatno pogoršala.

Početkom maja Donald Tramp šokirao je evropske saveznike obustavivši isporuku "Tomahavka” usred spora sa Nemačkom, čime je evropska slabost u domenu raketa dugog dometa ponovo ogoljena.

Berlin se sada nalazi na raskrsnici: može ponovo da se obrati Amerikancima i moli za rakete, da slično naoružanje potraži na drugom mestu ili da značajno ubrza zajednički evropski projekat razvoja raketa dugog dometa.

Možda najbolji pokazatelj ozbiljnosti situacije jeste to što Nemci izgleda pokušavaju sve tri opcije istovremeno.

Boris Pistorijus, nemački ministar odbrane, trebalo bi sledeće nedelje da otputuje u Vašington u svojevrsnu diplomatsku ofanzivu šarma: nada se da će od SAD kupiti "Tomahavke”, umesto da oni budu samo povremeno raspoređivani, kako je predviđao Bajdenov plan.

profimedia/Handout/AFP

Politički krugovi u Berlinu strahuju da su odnosi sa SAD toliko narušeni da bi nemački ministar mogao čak da ima problema da obezbedi sastanak sa Pitom Hegsetom, američkim sekretarom za odbranu.

To bi moglo da objasni zašto su nemački zvaničnici organizovali neuobičajeno dugu četvorodnevnu posetu Vašingtonu, nadaju se da će tako povećati šanse da pronađu slobodan termin u Hegsetovom rasporedu.

Čak i ako SAD pristanu da prodaju "Tomahavke”, čija se cena procenjuje na oko 3,4 miliona dolara (2,5 miliona funti) po komadu, ostaje niz drugih problema, pre svega moguće ogromno uvećanje cene koje bi Amerikanci mogli da traže.

"Čak i kada bi Bundesver kupio ‘Tomahavke’ za sopstvene potrebe, oni ne bi stigli u nemačke ruke pre 2029. godine i to pod pretpostavkom da se rokovi isporuke nisu promenili zbog rata sa Iranom”, rekao je Rafael Los, nemački stručnjak za bezbednost iz Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), za  britanski Telegraf.

Tanjug/AP/Jose Luis Magana

"Pošto su SAD upotrebile veliki broj tih raketa u ratu protiv Irana, veoma je verovatno da bi nove isporuke kasnile. A čak i tada, to bi i dalje bila sposobnost pod američkom kontrolom, uz američka ograničenja kada je reč o njihovoj upotrebi i eventualnom transferu drugim državama. Nemačka, na primer, ne bi mogla da ih prosledi Ukrajini bez saglasnosti SAD.”, dodao je on.

SAD su, prema izveštajima, tokom rata protiv Teherana ispalile čak 850 "Tomahavka”, dok se Japan i Južna Koreja već suočavaju sa kašnjenjima u isporuci svojih raketa.

Uprkos tim problemima, kupovina "Tomahavka” i dalje se smatra najpoželjnijim rešenjem.

"Ta američka sposobnost je proverena u borbi, dostupna je i već se proizvodi. Bilo kakav nemački ili evropski projekat trajao bi godinama”, rekao je Rafael Los.

Ukrajinska veza

"Telegraf” saznaje da bi zemlja koja bi na kraju mogla da pritekne Nemačkoj u pomoć i Evropi obezbedi privremeni sistem raketa dugog dometa mogla da bude upravo Ukrajina.

"Nemačka i dalje pokušava da kupi ‘Tomahavke’ i/ili da ih proizvodi po licenci u Nemačkoj, ali druga mogućnost je saradnja sa Ukrajinom”, rekao je diplomatski izvor iz Berlina.

"Tehnička stručnost tamo za sada je više usmerena na oblast dronova nego na kapacitete za udare velikog dometa, ali Ukrajinci su pokazali da mogu veoma brzo da napreduju”, dodao je izvor.

Tokom posete Kijevu pre dve nedelje, Boris Pistorijus je sa svojim ukrajinskim kolegom Mihailom Fedorovim najavio novo partnerstvo u razvoju dronova dugog dometa, sposobnih da pogađaju ciljeve duboko unutar neprijateljske teritorije.

Military Image / Alamy / Profimedia

Dvojica ministara saopštila su da će taj sporazum omogućiti Berlinu pristup "najsavremenijim bespilotnim sistemima svih dometa”.

Na prvi pogled to može delovati kao poređenje neuporedivog - ukrajinski dronovi naspram američkih raketa, ali stručnjaci smatraju da je razvoj tehnologije poslednjih godina zamaglio granice između te dve vrste oružja.

Fabijan Hofman, autor bezbednosnog biltena Missile Matters, naveo je kao primer iranske samoubilačke dronove "Šahed”, za koje tvrdi da se, u suštini, mogu svrstati među rakete, jer lete u jednom pravcu i eksplodiraju pri udaru u metu.

Samostalni put

Pored pregovora sa Amerikancima i Ukrajincima, Nemačka želi da ubrza i projekat „Evropski pristup udarima dugog dometa” (ELSA), koji je od početka zamišljen kao trajno rešenje za evropski nedostatak raketa velikog dometa, dok je Bajdenovo obećanje o "Tomahavcima” trebalo da posluži samo kao privremena mera.

Program, u kojem učestvuju Italija, Francuska, Nemačka, Poljska, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo, u početku je imao cilj da do 2030. godine razvije evropsku raketu dometa oko 2.000 kilometara.

Moguće je da se projekat ubrza, ali postoji malo nade da bi bio spreman dovoljno brzo da se izbegne potreba za američkim ili ukrajinskim privremenim rešenjima.

Universal images group / Profimedia

Najmoćnije oružje u evropskim arsenalima uključuje britanske rakete "Trident II” i francuske "M51”, obe lansirane sa podmornica i tipa balističkih raketa, kao i nemačku vazdušno lansiranu krstareću raketu "Taurus KEPD 350”.

Ali sva ta tri sistema ne mogu da se porede sa ruskim RS-28 "Sarmat”, poznatim i kao "Satan 2”, koji ima procenjeni domet od oko 35.000 kilometara i za koji Rusija tvrdi da je ove nedelje uspešno izvršio probno lansiranje.

Postoje i brojni drugi "nedostaci u sposobnostima” koje bi trebalo rešiti kako bi ELSA mogla pravilno da funkcioniše.

Jedan od njih je potreba za uspostavljanjem evropske "komande i kontrole” (C2) strukture, koja bi bila zadužena za identifikaciju ciljeva koje bi nove rakete dugog dometa gađale.

Postojala bi, kako se navodi, evropska vojna verzija političkog tela NATO-a, koje bi donosilo odluke o ciljevima i upotrebi.

Osim toga, Evropa mora da unapredi satelitske komunikacije, kopnenu protivvazdušnu odbranu i elektronsko ratovanje, uključujući SEAD (neutralisanje protivničke PVO). Na primer, američke snage su u Venecueli u kratkom vremenu onesposobile protivvazdušne i komandne sisteme u Karakasu, otvarajući put specijalnim operacijama.

Zašto je raspad važan

Na prvi pogled, kriza oko "Tomahawk” raketa počela je zbog nekoliko nepromišljenih izjava Fridriha Merca, nemačkog kancelara, tokom posete školi u Zauerlandu.

Merc je tada izjavio da Iran "ponižava” Sjedinjene Države svojim lukavim pregovaračkim taktikama.

Za mnoge je to bila otvorena konstatacija činjenica, ali lideri EU su vrlo svesni da vređanje nepredvidivog američkog predsednika nikada ne prolazi bez posledica.

Nakon toga, Tramp je na svojoj mreži Truth Social pokrenuo niz napada na Merca, povukao 5.000 američkih vojnika iz Nemačke i ukinuo obećanje o "Tomahavcima”.

Kritičari tvrde da su Mercove izjave nanele udar evropskoj odbrani u trenutku pojačanih tenzija sa Rusijom. Ali nemački stručnjaci smatraju da je to samo simptom dugoročnog udaljavanja SAD od Evrope.

Tramp već dugo želi smanjenje američkog prisustva u Evropi, a zapadni zvaničnici smatraju da Evropa mora hitno da smanji zavisnost od američke vojne moći.