Može li EU stati na rep brzoj modi? Eko-anksioznost okreće mlađe generacije triftingu

Haljina za pet evra, patike za deset i paketi koji gotovo svakodnevno stižu na kućni prag postali su simbol nove ere kupovine. Platforme poput Sheina i Temua promenile su navike miliona potrošača, a posebno mlađih generacija, koje su se navikle da garderobu menjaju gotovo jednako brzo kao sadržaj na društvenim mrežama.

Svet je preplavljen jeftinom, lako dostupnom i ultra-brzom odećom. Dok deponije tekstila u južnoameričkoj pustinji Atakama postaju vidljive čak i sa satelitskih snimaka iz svemira, a reke u Aziji menjaju boju u zavisnosti od toga koja je nijansa plave ove sezone u trendu, globus nastavlja da kupuje. I to u količinama koje nikada u istoriji ljudske vrste nisu zabeležene.

Ipak, nove uredbe Evropske unije ulivaju nadu da bi možda mogli da promene navike potrošača. Evropska unija uvela je naknade od tri evra na male pošiljke koje stižu iz zemalja van EU, čime želi da stane na put ogromnom broju paketa koji svakovnevno stižu sa platformi Temu i Shein. 

Međutim, "kazniti" samo potrošače, nije baš ispravno. 

Ekološka aktivistkinja Milja Vuković smatra da se u javnosti previše pažnje posvećuje potrošačima, dok se mnogo ređe govori o pravom uzroku problema.

"Često spominjemo kontrolu konzumerizma, ali veoma retko spominjemo kontrolu proizvodnje. A ona je još važnija", kaže Vuković.

Kako objašnjava, današnji ekonomski model zasniva se na neprekidnom rastu proizvodnje, bez obzira na stvarne potrebe ljudi.

"Proizvodi se mnogo više hrane, odeće, bele tehnike i drugih proizvoda nego što je potrebno da bi se zadovoljile ljudske potrebe. Ne proizvodi se da bismo bili siti, obučeni ili zadovoljni, već zato da bi profit nastavio da raste", objasnila je govoreći za Euronews Srbija.

Carina je samo početak, veća odgovornost potrošača

Nova naknada usmerena je pre svega na male pošiljke koje masovno stižu preko internet platformi. Evropska komisija obrazlaže da ovakav sistem predstavlja opterećenje za carinske službe, ali i da veliki broj proizvoda ne ispunjava evropske standarde bezbednosti.

Istovremeno, Brisel poslednjih godina donosi čitav niz propisa kojima pokušava da smanji količinu tekstilnog otpada. Evropska unija je prošle godine usvojila pravila o proširenoj odgovornosti proizvođača (Extended Producer Responsibility – EPR) za tekstil i obuću, prema kojima će proizvođači i trgovci ubuduće finansirati sakupljanje, sortiranje i reciklažu proizvoda koje plasiraju na tržište.

Države članice imaju rok da ova pravila prenesu u nacionalna zakonodavstva do juna 2027. godine, dok EPR sistemi za tekstil i obuću treba da budu uspostavljeni najkasnije do 17. aprila 2028. godine. Cilj je da trošak tekstilnog otpada više ne snose građani i lokalne samouprave, već kompanije koje od prodaje odeće ostvaruju profit. 

Cilj je da proizvođači više ne zarađuju isključivo od prodaje, već da preuzmu deo odgovornosti i za ono što se sa njihovim proizvodima dešava kada završe kao otpad.

"Ukoliko sprovođenje ovih uredbi bude dosledno, a ne kozmetičko, to bi nas vodilo ka zaista drugačijoj ekonomiji, za koju ceo sistem treba da bude spreman – kako kupci i građani, tako i sama proizvodnja, ali i vlasnici koji najveći deo profita iz celog ovog procesa ubiru", naglašava Vuković.

Moda među najvećim zagađivačima

Podaci pokazuju da čovečanstvo danas troši prirodne resurse znatno brže nego što planeta može da ih obnovi. Svake godine Dan ekološkog duga stiže sve ranije, što znači da već tokom leta potrošimo količinu obnovljivih resursa koju Zemlja može da proizvede za čitavu godinu.

ANTHONY WALLACE / AFP / Profimedia

Tekstilna industrija ubraja se među najveće potrošače sirovina, energije i vode na svetu. Svake godine u Evropi nastaju milioni tona tekstilnog otpada, dok veliki broj proizvedenih komada nikada ni ne bude prodat ili nošen.

Da biste napravili samo jednu običnu pamučnu majicu, potošite oko 2.700 litara sveže vode – tačno onoliko koliko prosečan čovek popije za dve i po godine. Dok vi skrolujete po aplikacijama za kupovinu, modna industrija svake sekunde izbaci i spali (ili izruči na deponiju) količinu tekstila u veličini jednog punog kamiona za smeće.

Da bismo razumeli razmere ove planetarne groznice, dovoljno je pogledati podatke Ujedinjenih nacija (UNECE), Evropske agencije za zaštitu životne sredine (EEA) i Fondacije "Elen Makartur":

Modna industrija odgovorna je za oko 10 odsto globalne emisije ugljen-dioksida, što je veći otisak od svih međunarodnih letova i teretnog pomorskog saobraćaja zajedno.

Čak 20 odsto globalnih otpadnih voda dolazi od bojenja i hemijske obrade tekstila, čime se nepovratno truju lokalni ekosistemi.

Prosečan komad odeće danas se obuče svega 7 do 10 puta pre nego što završi u smeću, što je pad iskoristivosti od preko 36 odsto u odnosu na početak 2000-ih.

Dok podaci deluju alarmantno, psihološki pritisak na potrošače nikada nije bio agresivniji. Zanimljivo je da su pripadnici mlađih generacija, pre svega Gen Z i milenijalci, u najvećem rascepu.

Sa jedne strane, istraživanja pokazuju da mlađi kupci pate od najvišeg nivoa eko-anksioznosti – osećaja straha i bespomoćnosti pred klimatskim slomom. Sa druge strane, upravo su oni primarna meta algoritama na TikToku i Instagramu koji promovišu neprekidne "haul" snimke, gde se otvaranje desetina novih paketa slavi kao svakodnevni hobi.

Dok jedni kupuju više, drugi otkrivaju čari triftinga

Istovremeno, među mlađim generacijama poslednjih godina raste popularnost kupovine polovne garderobe. Trifting, odnosno potraga za kvalitetnim ili jedinstvenim komadima u second hand radnjama, odavno više nije rezervisan samo za one koji žele da uštede novac.

Na društvenim mrežama postao je svojevrsni trend, a mnogi pripadnici generacije Z navode da ih privlače održivost, autentičnost i mogućnost da pronađu odeću kakvu neće videti na svakom drugom prolazniku.

Ipak, u Srbiji second hand kultura ima nešto drugačiju priču.

"U našoj zemlji ima puno ljudi koji brinu za planetu i vole prirodu i bore se za nju i sprovode čitav niz praksi koje su u skladu sa ovim vrednostima. Takođe, jasno je da je veliki broj ljudi siromašan i iako radi i zarađuje to nije dovoljno da bi se priuštilo sve što je potrebno – tako da kupuju i prodaju polovne predmete često, redovno. A kao treći element, mislim da postoje u našem društvu još uvek i tragovi te domaćinske tradicije u kojoj se stvari čuvaju i koriste dokle god je to moguće", kaže Vuković.

Nipah Dennis / AFP / Profimedia

Ona podseća da je Srbija nekada imala razvijenu tekstilnu industriju, dok danas second hand radnje uglavnom preuzimaju tekstilni otpad bogatijih evropskih zemalja.

"Imati kvalitetan kaput, obuću ili posteljinu proizvedenu u našoj zemlji, koji mogu da traju generacijama, danas je za mnoge gotovo nedostižno."

Kako se odupreti brzoj modi?

Agresivne reklame, svakodnevne akcije i stalni osećaj da nam je potreban još jedan komad garderobe otežavaju borbu protiv impulsivne kupovine.

Govoreći o održivim konceptima kao što su zero waste (život bez otpada) ili kružna ekonomija, Milja Vuković naglašava da oni u današnjem globalnom kontekstu deluju gotovo paradoksalno ako se posmatra šira slika.

"Čini mi se da su zero waste i kružna ekonomija globalno napušteni koncepti. Kako da ih uzmemo za ozbiljno u trenutku kada evropska vojna industrija ima vrtoglav rast? O kakvim tačno ekološkim i korenitim promenama možemo da govorimo ako se štancuje oružje, raspiruju ratovi i pritom razvijaju tenkovi na zeleni pogon? To je apsurdno. Naročito je problematično svaljivati odgovornost na pojedinca."

Ipak, to ne znači da treba odustati od lične borbe. Pravilna transformacija, smatra ona, počinje u sopstvenom mikro-svetu.

"Ako nam je potrebna prava, transformativna društvena promena, do nje dolazi samo ukoliko uspemo da je prvo osvojimo u sopstvenim životima, 'zasadimo' je i zavolimo. Kada smo pod agresivnim pritiscima konzumerizma, važno je da se setimo da nas brza kupovina uglavnom nikada ne usreći dubinski. Ona je kao neka mala 'doza' nakon koje nam vrlo brzo opet treba još. Zato je potrebno da se zapitamo šta nama u stvari treba, šta nas zaista hrani. Obično nam je potrebno iskustvo povezanosti, ljubavi, lepote i pre svega smisla", zaključila je sagovornica.

Koliko zapravo košta majica od pet evra?

Kada na kasu stavite majicu ili haljinu koja košta koliko i dve kafe, finansijski račun je jasan. Ali, stvarni račun se šalje na potpuno druge adrese.

Pravu cenu od pet evra doplaćuje tekstilna radnica u Bangladešu ili Kambodži koja radi 14 sati dnevno u nebezbednim uslovima za platu koja ne pokriva osnovne životne troškove. Doplaćuju je reke natopljene otrovnim bojama i mikroplastika koja preko lanca ishrane na kraju završava u našim organizmima. Doplaćuje je i planeta, čije resurse trošimo kao da imamo rezervnu u rezervnom rukavu.

Nove carinske takse i rigorozni zakoni Evropske unije jesu korak u dobrom pravcu – oni mogu usporiti mašineriju, poskupeti neodrživi uvoz i naterati multinacionalne kompanije da preuzmu deo odgovornosti. Ali carine neće same po sebi rešiti problem ako se ne promeni sama logika ekonomije koja uspeh meri isključivo kvantitetom i neprekidnim rastom.