Desnica i levica na crti: Ko će preuzeti razočarane glasače Evrope?

Do nedavno je među evropskim mejnstrim partijama vladalo uverenje da predstavljaju neosvojivu tvrđavu. Verovale su da uspešno odolevaju naletima političkih ekstrema, čvrsto braneći principe i vrednosti liberalne demokratije. Ipak, danas je sasvim jasno da su temelji te tvrđave ozbiljno uzdrmani.

Poruke sa nedavnih izbora u Nemačkoj ne ostavljaju prostor za sumnju. Hrišćansko-demokratska unija (CDU), stranka koja istorijski predstavlja stub Evropske narodne partije i desnog centra, beleži ozbiljan izborni pad. Porazi od radikalno desnog AfD-a na istoku zemlje i od Levice u Berlinu jasan su indikator krize.

Očigledno je da dosadašnja strategija, zasnovana na preuzimanju desnijih pozicija i zaoštravanju retorike o pitanjima poput migracija, nije dala rezultate u borbi protiv AfD-a. To se pokazalo na gotovo svim pokrajinskim izborima. Pomeranjem političkog težišta udesno, zapravo je samo pripremljen teren za radikalnu desnicu, kojoj je time dat privid stranke sa doslednijim stavovima i autentične antisistemske opcije.

Lekcija iz Berlina: Postoji li drugačiji put?

Međutim, bilo bi pogrešno doneti zaključak da će politička budućnost Evrope biti obeležena isključivo slabljenjem tradicionalnih partija i nezaustavljivim usponom ekstremnih grupa.

Izbori u Berlinu ukazali su na postojanje alternative. Pokazalo se da odgovor na rastući ekstremizam ne mora nužno biti "umivena" verzija desnog centra - ona koja ekonomskom neoliberalizmu (glavnom uzroku nezadovoljstva) dodaje autoritarne stavove. Nasuprot tome, alternativa može ležati u radikalnijoj, progresivnoj i demokratskoj opciji, piše portal In.

Reč je o političkom pravcu koji je u fokus stavio suštinske društvene probleme, poput stambene krize, oštro istupio protiv ksenofobije i otvoreno kritikovao državnu politiku po osetljivim međunarodnim pitanjima. Ovakva struja nije pokušavala da se dodvori desničarskim biračima koketiranjem sa njihovim stavovima. Naprotiv, ponudila je platformu koja se direktno suprotstavlja politikama koje se širom kontinenta uzimaju zdravo za gotovo, a koje su upravo glavni razlog zašto glasači okreću leđa etabliranim strankama.

Često se može čuti argument da je Berlin samo specifičan, izolovan slučaj, dok pojedini kritičari ovakav pristup tumače kao obično "biranje jednog ekstrema umesto drugog". Ipak, takva tumačenja uglavnom pokazuju površno sagledavanje šire političke slike.

Gnev građana i slepilo političkih elita

Tanjug/AP/Markus Schreiber

U stvarnosti, situacija je znatno kompleksnija. Evropska društva prožeta su dubokim nezadovoljstvom radom vladajućih partija, pre svega onih desnog centra. Građani ih smatraju odgovornim za dugogodišnju politiku štednje, drastičan skok troškova života, deindustrijalizaciju i zamenu sigurnih poslova onim loše plaćenim u uslužnom sektoru. Pripisuje im se i urušavanje socijalne države, radna nesigurnost i degradacija infrastrukture, zbog čega javnost ubrzano traži drugačija rešenja.

Ovakav društveni ambijent vešto pokušavaju da iskoriste ekstremno desničarske snage i nostalgičari za radikalnim ideologijama. Predstavljajući se kao autentični "glas naroda" i "antisistemske snage", oni neumorno konstruišu dežurne krivce. Meta su najčešće migranti, oko kojih se pletu teorije zavere, čak i u regijama gde je njihov stvarni broj na nivou statističke greške.

Kao odgovor na to, postalo je evidentno da svaka politička ponuda koja građanima obećava zadržavanje statusa kvo uz "malo više truda", zapravo deluje kao besplatna promocija za ekstremnu desnicu. Ovakav scenario je već viđen i verovatno će se iznova ponavljati.

S druge strane, politička platforma koja se bavi stvarnom društvenom krizom običnog čoveka - umesto oslanjanja na suve ekonomske pokazatelje koji često ne odražavaju realnost, ima daleko veće šanse za uspeh. Insistiranje na solidarnosti, zajedničkoj borbi i spremnosti na konfrontaciju sa krupnim kapitalom može ponovo pridobiti poverenje građana.

Suštinski problem Evrope, od nacionalnih parlamenata do institucija Evropske unije, leži u činjenici da građani više nego ikada osećaju potrebu za korenitim promenama. Postojeći društveno-politički model je u dubokoj krizi i ne uspeva da odgovori na savremene izazove.

Ono što najviše zabrinjava jeste otuđenost političkog establišmenta, koji često ne razume uzroke društvenog nezadovoljstva, niti uopšte primećuje da problem postoji. Njihov jedini odgovor svodi se na ubeđivanje javnosti da su promene nemoguće i da treba da budu zadovoljni postojećim stanjem. Upravo taj stav je glavni razlog zašto gube podršku.

Ključno pitanje današnjice glasi: kome će se nezadovoljni građani okrenuti? Da li će se prepustiti različitim varijantama ekstremne desnice, ili će dobiti priliku da podrže viziju suštinske promene – onu koja će obnoviti demokratiju, osnažiti socijalnu državu i izgraditi društvo u kojem zaista ima mesta za sve?