Mađarska otvorila arhive tajnih službi: Zašto dosijea u Srbiji nisu dostupna
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Mađarska je objavila deo arhiva nekadašnje Državne bezbednosti iz perioda socijalizma, sa oko 60.000 imena koja se mogu proveriti na internetu, među kojima su i pojedini iz Srbije. To je ponovo otvorilo pitanje mreža doušnika i otvaranja arhiva tajnih službi u istočnoj Evropi.
Istoričar Srđan Cvetković i sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji Dragana Boljević razmatraju modele suočavanja sa autoritarnom prošlošću, od potpunog otvaranja dosijea do lustracije i vetinga, kao i razloge zbog kojih u Srbiji arhivi nisu otvoreni ni nakon više od tri decenije.
Cvetković objašnjava da su postojali različiti modeli otvaranja dosijea kao temeljne mere suočavanja sa autoritarnom prošlošću, uz lustraciju, rehabilitaciju i restituciju.
"Postojali su razni modeli u istočnoj Evropi kako se ta tema tretirala, kako su se otvarali dosijei. To je bila jedna od temeljnih mera suočavanja sa autoritarnom prošlošću. Pored toga, naravno, to je bila samo jedna od mera. Druga mera je bila koja proizvodi iz te prve mere, spoznaje, informacija o prošlom vremenu, ko je šta radio. Bila je lustracija, a onda je opet na to se naslanjala rehabilitacija i restitucija", kaže i dodaje:
"Što se tiče Mađarske, ona je imala već neke postupke i mere tamo već 90-ih godina. Ovo sada sa Petrom Mađarom je jedna radikalna mera i potpuna mera otvaranja. Ova mera je potpuna i dobra je kao eksperiment. I sad, ako kod nas razmišljamo o modelima, mi sad imamo čitavu lepezu tih mera. Mislim da imamo sada prednost što smo na repu tih događaja i vidimo zapravo da nigde ta mera nije izazvala ozbiljne društvene proteste, potrese, o čemu se dosta priča", kaže Cvetković.
On ističe da su najveće represalije i zločini bili u prvoj dekadi posle Drugog svetskog rata, a da je kasnije došlo do destaljinizacije, mada su režimi ostali autoritarni.
Nemačka lustracija kao zlatni standard
Boljević navodi da je u bivšim istočnoevropskim zemljama umešanost sudstva u kolaboraciju sa tajnim službama bila mnogo veća nego u Jugoslaviji.
"U Jugoslaviji se, u stvari, nikad ozbiljno nije ni zameralo baš sudijama da su saradnici tajnih službi. Ja, barem, takve dosta pamtim, ali takve primedbe nisam čula. Zameralo im se razno i svašta, ali ne i to", kaže Boljević.
TANJUG/Narodna skupština Mađarske
Ona objašnjava uspeh nemačke lustracije nakon otvaranja arhiva Štazija.
"Iz dva razloga je bila uspešna. Jedan razlog je bio ideološki, zbog toga što je zapadnom svetu mnogo više smetao komunizam nego nacizam, pa zato lustracija nije sprovedena u Nemačkoj u pravosuđu, recimo, posle Drugog svetskog rata. Nikad nije bila sprovedena. Iako je 90 odsto sudija koje su sudile tokom Drugog svetskog rata i od 1933. bilo članovi nacističke partije. To je jedan razlog zašto je lustracija u Nemačkoj sprovedena. A drugi razlog je zato što su osećali grižu savesti što nije tom prilikom sprovedena. Nemci su temeljni kao narod, mislim, i kao stručnjaci, te su oni, nemačke kolege, zapadno-nemačke, u stvari pripremili jedan čitav kompleks pravila u kojima su razmotrili sve aspekte jednog dužnog suđenja kolegama. Oni su onda pozvali kolege iz istočne Nemačke, postojao je poziv, da oni koji žele da prođu kroz proces lustracije i provere se, prođu kroz taj proces. Oni koji nisu želeli, oni nisu prošli, nisu više bili sudije. Prijavilo se jedno 2/3 istočno-nemačkih sudija da prođe kroz proces lustracije. Skoro 90 odsto sudija je bilo saradnici Štazija, istočno-nemačkih", kaže i nastavlja:
"Kad je lustracija sprovedena pred nekim komisijama u kojima su učestvovale, znači, i sudije zapadno-nemačke, ali i na lokalu su bile te komisije, pa su onda bili ljudi koji su poznavali te sudije, pa su mogli da imaju input sa različitih strana, onda u stvari nisu eliminisane sudije koji su bili saradnici, kolaboracionisti Štazija, bilo koji. Bili su eliminisani one sudije koje su bile na rukovodećim mestima u Štaziju, kao, da kažem, paralelnoj službi, ili one sudije koje su izricale posebno surove mere, potpuno neodgovarajuće sankcije za neka dela u kojima su oni izricali kazne. To je trajalo godinama, taj proces, i na kraju se okončao tako da od onih koji su se prijavili za lustraciju, 2/3 je prošlo to. 240 sudija nije prošlo", objašnjava Boljević.
Situacija u Srbiji i dostupnost dosijea
Cvetković podseća da je u Srbiji otvaranje arhiva ostalo nepotpuno.
"Što se tiče onoga šta je kod nas trenutno dostupno, ja kao sekretar državne komisije koja se bavila zločinima tih službi, i popisivala neke ljude koji su ubijeni, praćeni i tako dalje, bilo je jedno vreme objavljeno na sajtu, znam da postoji istorijska građa koja je dostupna u arhivu Srbije. To su spiskovi, knjige streljanih, pa i neke knjige praćenih i hapšenih ljudi, ali dosijea nisu. Dosijea su mogla da se vide samo kod nas do sada, u onom, ne računam ono kratko vreme, par meseci, kada je mogao neki čovek da ode", kaže i dodaje:
"Danas je moguće videti samo te neke istorijske dokumente u arhivu Srbije, ako vam odobri direktor arhiva, ako ste u nekom projektu i tako dalje. Ali dosijea možete videti samo u sudskom postupku za rehabilitaciju, ako ste u postupku. Inače, ta dosijea kojih ima negde, koliko se ne varam, 70 i nešto hiljada, naravno da nisu sva, ona se nalaze u arhivu, a i nisu dostupna građanima, i čeka se ta legislativa. Mi nismo proveli ni prvu ovu temeljnu meru, a ostale su bile ili nikakve, kao lustracije, ili polovične", kaže Cvetković.
Tanjug AP/Zoltan Mathe/MTI via AP
Boljević sumnja u potpunost spiskova.
"Ja bih kao građanin, za koji sam sigurna da nisam ni na kakvom spisku nikad bila, osim što mi je otac bio golootočanin, pa možda sam na tako nekako uletela u neki spisak, uvek sumnjala da li imam poverenja da su oni spiskovi koji su sad objavljeni u stvari kompletni. Da li je neko sa tih spiskova izostavljen? To i da li je neko izbrisan još ranije. Eto, to bih ja uvek sumnjala i mi, eto, to je meni sporno", dodaje Boljević.
Lustracija, veting i rizici otvaranja arhiva
Boljević razlikuje lustraciju od vetinga i ocenjuje da je veting aktuelnija mera.
"Lustracija se pravi za slučaj iz prošlosti, kod velikih promena sistema, recimo od socijalističkog, komunističkog ka kapitalističkom, onda se kod tih sudara epoha napravi neka crta, neki društveni inventar, pa se onda promotre ponašanja državnih službenika i procenjuje, pođe se od pretpostavke da su možda svi oni kršili ljudska prava, a onda se kroz taj proces lustracije proverava da li su zaista svako od njih zasebno kršili neka ljudska prava. I ako se utvrdi da su kršili prava, i to u nekoj znatnoj meri, onda se oni lustriraju. Lustracija je prosto jedan društveno-pravni mehanizam koji je ostao u prošlosti. Više toga nema. Sada je u svetu mnogo popularnija mera, popularnija, uslovno govoreći, veting", kaže ona i dodaje:
"A to je, a to je otprilike mera u kojoj, i to se sprovodi otprilike od 2010. godine pa naovamo, i to je rezervisana mera za one koji su jednaki, ali su malo manje jednakiji u evropskom sistemu, da kažem, država, a to su, recimo, Gruzija, Moldavija, Albanija. Mi smo bili vesnici toga, Srbija je bila vesnik toga 2009. Znači, njima taj veting koji se sprovodi kao jedna, ako je potpuni, onda se on sprovodi kao jedna kompletna analiza određenih službi, ako se proceni da je neko društvo tako bilo autoritarno, pa se sad smatra došlo je do neke društvene promene, pa onda sada treba kao sprovesti taj veting, onda se državni službenici, proverava se njihova imovina, proverava se zakonitost njihovog rada, proverava se bilo kakav rizik za ubuduće da oni ostanu na tim službama. Procenu vrše, to je zanimljivo, prema tim preporukama, smernicama za veting, na koju upućuje čak i sud u Strazburu, procenu vrše domaće vlasti. Vrše nevladin sektor unutar konkretne države i vrše prema preporukama OEBS, USAID, Venecijanska komisija, konsultativno veće Saveta Evrope i tako dalje", objašnjava Boljević.
Tanjug/AP/Denes Erdos
Cvetković smatra da je otvaranje arhiva neophodno za istinu i sprečavanje ponavljanja autoritarnih obrazaca.
"Bez otvaranja arhiva i bez predočavanja ljudima ko je gde bio i šta je radio, i potpune istine o događajima, koji ne mogu bez otvaranja arhiva, šta god u njima pisalo, naravno, tu ima i grešaka i svega toga, ali to je sad opet za preispitivanje, može i kroz komisije i kroz stručne službe koje bi to radile i kroz provere razne, da to prođe. Uglavnom, bez te mere, nazovimo ga kako hoćeš, veting, lustracija, bez mere pročišćenja društva od ljudi koji su zastupali nešto što je društveno neprihvatljivo, što nije demokratski, što je autoritarno, a mi se zalažemo upravo za obrnuto, ne mogu isti ljudi koji su radili u tim sudovima, u tim tužilaštvima, služili tom režimu koji je bio autoritaran, totalitaran, sada odjednom, bez ikakve mere lustracije i kako su radili taj posao, da zastupaju i da brane druge vrednosti. Mora doći do pročišćenja. Suština je da se to ne bi ponovilo. Jer sad, ako uronimo i to nam se i desilo, uostalom, to nam se i desilo, je l' tako, mi nismo imali nikakve mere i to nam se na neki način ponovilo kroz iste skoro matrice, naravno, sad sa manje zločina, manje kršenja ljudskih prava, ali na drugom nivou“, dodaje Cvetković.
Boljević upozorava da se odgovornost ne može zasnivati samo na vrednostima koje je neko zagovarao.
"Ne može neko da odgovara za vrednosti koje zagovara i po kojima živi, ukoliko, čak ni ako većina proceni to, jer bi to bilo strašno gušenje svake slobode u društvu, on može da odgovara ako je zbog svojih vrednosti koje je zastupao u životu i u profesiji kršio nekom ljudska prava", navela je ona.
Emisiju u celosti pogledajte u video prilogu
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)