Slavoj Žižek: "Woke" kultura je zapravo napad više srednje klase na ljude iz niže klase
Komentari
09/06/2025
-19:03
Jedan od najcenjenijih mislilaca današnjice Slavoj Žižek u intervjuu za španski "El Pais" govorio je o "vanrednom stanju" u kom se svet nalazi, mogućnostima prevazilaska aktuelne globalne političke krize, ali i "woke" kulturi, starenju i, na posletku, smrti.
Žižek mrzi žurke. Mrzi neobavezne razgovore, mrzi da se prebacuje iz jedne grupe u drugu, mrzi duge večere, pa čak mrzi i predavanja.
"U poznim godinama postajem pravi mizantrop. Mrzim ljude", kaže on.
Takođe kaže da mrzi mudrost i ideju sporog umiranja. Lista stvari koje mrzi raste se značajno produžava tokom intervjua.
On je uzbunjivač savesti, kontroverzni filozof, čovek koji komotno pliva u vodama političke nekorektnosti.
Voli da provocira onim što govori i svojim idejama. Često se dešava da pre nego što prospe neki od svojih bisera, izgovori upozorenje: "Znam da će ovo biti kontroverzno", a onda zaroni.
Ponekad čak i psuje, pa to onda povlači. Kako španska filozofkinja Marina Garsez kaže, on je čovek koji doživljava filozofiju kao čin neprijatnog radikalizma, koji nikome ne mora da udovoljava.
Povezane vesti
Slovenački mislilac (76), jedan od najuticajnijih i popularnijih filozofa novijeg doba, koji je snažno rezonovao sa određenim segmentima alternativne levice i čije ideje odjekuju i među komunistima i među takozvanim crveno-braon strujama — sam za sebe kaže da je marksista, naslednik Hegelovog nemačkog idealizma i misli francuskog psihoanalitičara Žaka Lakana.
Uvek kritičan i zajedljiv prema tokovima kapitalističkog sistema (pogledajte, na primer, knjigu "Trouble in Paradise"), koliko obožavan, toliko i osporavan, nedavno je objavio knjigu "Against Progress" (u slobodnom prevodu: "Protiv progresa"). Reč je o zbirci od 13 eseja koji su ranije objavljivani na raznim mestima — delom i na platformi Substack — u kojima pokušava da upozori javnost na ono što se krije iza nečega što nam se iznova i iznova predstavlja kao napredak: svetog totema pod čijom etiketom (koja se podrazumeva kao neupitna) ideje slobodno lutaju i prodaju se kao univerzalne istine.
Plodonosan, a po mišljenju nekih i skriboman, sam priznaje da je izgubio računicu o tome koliko je knjiga napisao — ali ih je svakako više od 50, uključujući "Uzvišeni objekat ideologije" (1992), "Škakljivi subjekt" (2001) i "Prekasno za buđenje2 (2024). Danas je zabrinut zbog pravca u kojem svet ide, upozorava da se pripremimo za velike krize, i sa dozom istorijskog cinizma primećuje kako nova populistička desnica prisvaja pseudorevolucionarni diskurs, dok je levica, paradoksalno, postala čuvar reda i zakona.
Profimedia
"Kako (grčki ekonomista Janis) Varufakis primećuje — i to se već dešava", kaže on.
"Ono što Tramp i populisti rade, u praksi jeste revolucija - iako to nije socijalistička revolucija, oni radikalno menjaju kapitalizam kakav poznajemo. Nova populistička desnica je ta koja danas sprovodi revoluciju", dodaje filozof.
"Većina čovečanstva postaje sve gluplja"
El Pais: Čuveni nemački filozof Peter Sloterdajk rekao je u intervjuu za "El Pais" u Berlinu jula 2024. da ste jedan od mislilaca za koje je najviše zainteresovan danas. Šta vi mislite o tome.
Žižek: Paradoksalno, Piter Sloterdajk je jedan od nekolicine savremenih filozofa s kojima se osećam istinski povezanim. On nije neokonzervativac, kao što neki ljudi misle; on vidi opasnosti onoga što smatramo progresom. Mislim da je on vrlo svestan da je era evropske demokratske i države socijalnog blagostanja završena.
Povezane vesti
Sloterdajk je takođe rekao da ste Vi istinski predstavili dimenziju crnog humora u filozofiji - ton koji je zaista nedostajao. On dodaje da je to veliko postignuće, ako imamo u vidu kakva je cena napuštanja prividne ozbiljnosti.
Ja apsolutno prihvatam ovu karakterizaciju, ali mislim da svojim crnim humorom samo verno reprodukujem našu objektivnu stvarnost. Pogledajte šta se odnedavno dešava u Izraelu. Mobilizacija desetina hiljada vojnika zbog totalnog etničkog čišćenja Gaze. Oni izbacuju sve Palestince i znate kako to opravdavaju - najpre religijskim argumentima.
Izrael postaje fundamentalniji od arapskih zemalja koje ga okružuju. Danas se formalno ponaša na isti način kao Islamska država - opravdava političke odluke pozivajući se na svete knjige. A onda njihova vlada kaže da sve to radi da zaštiti Palestince, jer ne mogu da žive u Gazi. Ako to nije crni humor, ja ne znam šta je.
U svojoj najnovijoj knjizi definišete sebe kao "umereno konzervativnog komunistu". Šta to znači?
To znači da sam jednostavno komunista - ne na teoretski ili neki složen način. Pogledajte naš svet danas. Imamo barem tri megaproblema: nuklearni rat, ekološku krizu i veštačku inteligenciju. Govoreći o inteligenciji: u studijama se periodično meri količnik inteligencije. One nedvosmisleno pokazuju da od 2010. većina čovečanstva postaje sve gluplja - doslovno.
Toliko se oslanjamo na digitalnu tehnologiju, da jednostavno manje mislimo i rasuđujemo. Do 2010. bivali smo po malo pametniji svake godine. Sada idemo silaznom putanjom. Šta možemo da uradimo? Potrebna nam je svetska saradnja da se suprotstavimo tome, baš kao i ekološkoj katastrofi i opasnosti od nuklearnog rata. Komunizam, za mene, nije stari Staljinov politbiro. Nama su potrebni obavezujući oblici saradnje.
Nestanak struije u Španiji to je detaljno pokazao, jer smo toliko razvijeni i međusobno povezani, da smo mngoo ranjiviji. Sada mala nesreća, relativno mala prirodna nepogoda, sve parališe. Da bismo se suočili sa ovim problemima, potreban nam je komunizam, shvaćen kao koordinacioni mehanizam, koji ne može biti prepušten tržištima, jer ona ograničavaju suverenitet država.
Da, ali kako to da primenimo?
Ja sam pesimista. Živimo u dobu neznanja. Pričamo o katastrofama, ali ih ne doživljavamo ozbiljno. Želimo da malo više uložimo u zaštitu životne sredine, bla bla bla, ali želimo da nastavimo da živimo svojim relativno udobnim životima. Još se nismo suočili sa dovoljno velikom pretnjom.
Možemo li imati te udobne živote, kako kažete, uz neku formulu nadnacionalnog komunizma?
Ne treba da razmišljamo o komunizmu u totalitarističkim okvirima. Reći ću nešto još luđe. Znate šta se meni, ironično, sviđa kod Donalda Trampa? On je proglasio vanredno stanje na nivou države. Učinio je to iz pogrešnih razloga - zbog problema na granci - ali verujem da moramo da prihvatimo da se približavamo globalnom vanrednom stanju zbog problema s kojima se suočavamo.
"Tramp je ukinuo neoliberalizam"
Da li Tramp radi pravu stvar iz pogrešnih razloga? Šta je ono što radi kako treba?
Upravlja dekretima tokom vanrednog stanja. Mi i jesmo u vanrednom stanju. Demokratija - i u ovom trenutku sam vrlo pesimističan - gubi svoju efikasnost. Ono što govorim je vrlo problematično, ali dolazi vremena kada će nam biti potrebno brže i efikasnije donošenje odluka. Tako se radilo u vreme pandemije i Španija je to radila dobro. Centralizovano odlučivanje, ali povezano sa građanskim društvom i građanskim organizacijama. Pandemija je bila dobar primer onoga što nas čeka: vanredno stanje.
Profimedia
Dakle, demokratija nije efikasna u vanrednom stanju?
Ja podržavam demokratiju. Nisam lud. Potrebna nam je sloboda medija. Oni koji su na moći, moraju da dobijaju iskren fidbek o tome šta ljudi misle i znam da se to ne dešava u Kini. Ali u vanrednim okolnostima, ljudi preferiraju efikasnost; oni je prihvataju. Moramo na nivou nacionalne države, naći oblik saradnje koji prevazilazi strukturu vladajuće partije, opozicije i tako dalje. Sa takvim režimom, pažnja je ograničena sledećim izborima. Ono zbog čega se divim Kini je što, iako naravno nema demokratiju, njeni lideri ne moraju da razmišljaju kako će preživeti u naredne četiri godine, nego šta će biti s Kinom dugoročno gledano. Mislim da je to pitanje opstanka.
U naredne dve ili tri godine neće se desiti ništa ozbiljno, ali moj aksiom je da se približavamo vanrednim stanjima.
Da li su nam potrebne autokratije da se s njima nosimo?
Preći ću na još problematičniji aspekt. Nisam protiv harizmatičnih lidera. Dobar lider je onaj koji vam daje nadu. Aparthejd se ne bi završio bez ličnosti kakav je bio Mandela.
Čerčilu se pripisuje izjava: "Demokratija najgori oblik vladavine, ako izuzmemo sve ostale". Slična je situacija sa kapitalizmom; time ste se bavili u knjizi "Problemi u raju". Tačno je da nije fer i da je destruktivan, ali šta je alternativa? Šta je alternativa demokratiji i kapitalizmu?
Ovde ću vam, opet, dati odgovor koji je za mnoge problematičan. Iako se inače ne slažem sa Janisom Varufakisom, slažem se s njim da je levica sanjala o padu neoliberalizma, a onda je došao Tramp i otišao čak i dalje od toga. Tramp je taj koji je manje ili više ukinuo neoliberalizam. Era koju je Nikson započeo 1971. je završena. Ono što je levici potrebno je da zaboravi tu staru, naivnu ideju da je Tramp greška, da treba da se vratimo na pretrampovsku, prepopulističku državu blagostanja. Taj model nas je i doveo do neoliberalizma. A Tramp je uspešnije zaustavio krizu liberalnog kapitalizma nego većina levičara. Prihvatanjem toga, levica mora da smisli nešto novo ili će joj doći kraj.
I šta onda, prema vašem mišljenju, levica treba da uradi?
Znam da je to problematično, ali levica mora da razmišlja u pravcu - neću reći ukidanja tržišta ili kapitalizma, ali podvrgavanja istih snažnijoj kolektivnoj kontroli. Čak i ako to znači snažniju državu - ali ja ne pričam o nacionalnoj državi. Verujem u više globalnu kontrolu, najpre panevropsku, a onda globalnu. U susret ekološkim pretnjama, prirodnim katastrofama i veštačkoj inteligenciji mora da postoji snažnija globalna saradnja.
Sa svim pretnjama s kojima se suočavamo, da li je moguće misliti o boljem svetu?
Pesimističan sam u pogledu toga. Ne želim da zamišljam bolji svet. Moramo da budemo načisto s tim da su dobri stari dani liberalne socijalne demokratije završeni. Pravila su se promenila. Ne možemo pričati o boljem svetu, ali možemo o kolektivnom opstanku, o nastavku neke vrste normalnog života sa slobodama, u vanrednom stanju.
"I u prostituciji može biti pristanka"
Hajde da promenimo temu. Kritike na račun "woke" kulture su sve veće i pristižu i od destince i od levice. Da li ste protiv "woke"-izma?
Ja sam protiv "cancel" kulture. Za ljude koji praktikuju tu kulturu, zvanični cilj je da navodno promovišu diverzitet i inkluziju. Ali ono što zapravo rade je da isključuju one koji ne prihvataju njihovu definiciju inkluzije i tako dalje. Ako izbliza pogledate "woke" kulturu, to je zapravo napad više srednje klase na ljude iz niže klase.
U knjizi "Sex and the Failed Absolute" govorite na temu odnosa između muškaraca i žena u vreme kada je koncept pristanka u središtu pažnje. Gde se nalazite u debati oko pristanka?
Ne sviđa mi se ideja da se sve vrti oko pristanka. U prostituciji takođe može biti pristanka. Istinsko nasilje i eksploatacija u seksualnim vezama može da poprimi oblik nečega što je dobilo saglasnost.
A vi ste, naravno, protiv prostitucije.
Nažalost, jesam. Iako je danas liberalno reći: "Što da ne?" Ja sam možda naivan u tom pogledu. Mislim da je seks nešto intimno.
"Godine ne donose mudrost"
Kako biste opisali gde se trenutno nalazite u životu?
Tužan sam. Paničim jer starim. Ja sam radoholik - ne radim da bih živeo, nego živim da bih radio. Imam 76 godina i treba mi mnogo sna, a gubim sposobnost rada. Ne sviđa mi se to. Ne mislim da godine donose bilo kakvu mudrost.
Ne donose mudrost?
Ne! Mudrost najviše mrzim! U Sloveniji postoji jedna vulgarna izreka: ne možete pišati uz vetar (smeh). Mudrost je potpuna konformistička glupost.
Dozvolite da vam postavim još jedno pitanje, a slobodno ne morate da odgovorite. Da li razmišljate o smrti?
Ne. Želeo bih da umrem kao moj prijatelj Fredrik Džejmson, od srčanog udara. Mrzim ideju sporog umiranja, razmišljanja o tome kakvo će biti moje nasleđe, bla bla bla. Hoću da radim dok ne umrem. Hoću da zaspim misleći da je sutra novi dan i da se ne probudim. Ne mogu da zamislim sebe kako sedim kao stari idiot i ne radim. Čak bih sebi oduzeo život.
Oduzeli biste sebi život?
Ne želim bol. Ne bojim sesmrti, bojim se sporog i bolnog umiranja. Ako bih saznao da je moja supruga ili neko od moje dece umro, moje prvo pitanje bi bilo: kako se to desilo? Ako je to bila nesreća, nešto u trenutku, rekao bih: oh, dobro. I nastavio da radim za svojim računarom. Ako bi to bila spora i bolna smrt, to ne bih mogao da podnesem. Verovatno bih i sam sebi oduzeo život.
Komentari (0)