Lajbah u J(j)ajcu

Marks, Staljin, Tito, Čerčil, Ruzvelt i Lajbah, konceptualno zajedno, na Četvrtom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, ove godine, naravno, 29. Novembra, pre je flert sa ideološkim reliktima, nego, kako je izjavio u Jajcu tog dana, Ivan Novak, "da su donekle glupi i nestašni", baš onako kako su ih proglasili 1983. godine uz dodatak i mladi, što je demantovao, jer realno više nisu. Te osude komunista iz '83. što su te godine pomoću super 8 milimetarske projekcije na koncertu u Zagrebu puštali felatio i ostale pornografske prizore preko Titovog obraza u dokumentarnom filmu možemo čuti doslovno i u demokratskom višestranačkom pluralizmu, čemu su oni, Lajbah, valjda i težili u jednopartijskom Socijalističkom samoupravnom sistemu dogovorne ekonomije u kome su fabrike pripadale radnicima, a zemlja seljacima, tadašnje SFRJ.

I šta su dobili tadašnjim konceptualnim izražavanjem? Nestanak te ideologije države u kojoj su se rodili, rasli, intelektualno sazrevali, virili preko granica jednopartizma i pokušavali da provokacijom izazovu senzaciju. Iz Trbovlja. Aleksinca. Bora. Gradove rudara udarnika sa takmičenjima ko ima veću lopatu. Čisto poređenje šta je zapravo Trbovlje. Bez ikakvog malicioznog pokušaja omalovažavanja. Pre bi bilo, tendencioznog. Zašto?

Zato što je ta država u kojoj su '83. u Zagrebu konceptualno uz dokumentarni film pokušavali nešto što do tada nije nikome pošlo za rukom u tadašnjoj državi, a njima jeste, gle čuda, se koju godinu kasnije iz njihovog, Lajbahovog dvorišta, ako mogu konceptualno da nazovem Socijalističku republiku Sloveniju, počela da se raspada na taj način što se to dvorište izjasnilo, Evropa zdaj i napustilo i socijalizam i samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti, dogovornu ekonomiju, Titove slike na zidovima kancelarija, uramljene, uz onu čuvenu rečenicu onog vojnika iz Socijalističke republike Bosne i Hercegovine, koji je na pitanje novinara šta se dešava, odgovorio onu čuvenu rečenicu, "oni bi kao da se otcepe, a mi im kao ne damo".

I otcepili su se. Uz žrtve. Krv. Takvih kao vojnik iz Socijalističke republike Bosne i Hercegovine. Tinejdžeri. Oni su davali svoje živote koji su začeti u drugim dvorištima, konceptualno se izražavajući, čitaj drugih Socijalističkih republika SFRJ, ali ne i iz Socijalističke republike Slovenije. Oni su tada već pobegli iz JNA koja je, kao, čuvala suverenitet Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Možda postoji neki primer koji govori suprotno, ali potvrđuje stanje na terenu.

Da ne zaboravimo Lajbah. I njegov konceptualni i umetnički izraz kroz flert ili bolje ingenioznost ludosti. Ne smemo zaboraviti njihov koncert u Severnoj Koreji, jedan od dva zakazana, posle prvog nije bilo drugog, dokumentarnog filma iz Pjong Janga, Rammstein. To su činjenice. Ali nekako ne nađoh konceptualno izražavanje na problem njihove države Slovenije sa Romima.

Rom, koji je sebe smatrao ciganinom, Bakija Bakić, iz Borinog Vranja, kada je šezdesetih bio u delegaciji da dočekaju Luja Armstronga, trubača iz Amerike, na aerodromu u Beogradu uz članove Partije, jedne jedine tada u državi, u VIP salonu uz prigodan i srdačan prijem naših državnih predstavnika, kako su tada izveštavali novinari, Bakija kao jedan od predstavnika, trubač, pitao je čuvenog Luja Armstronga da li zna da svira trubu nosem, na šta su se svi prisutni, pa i sam Luj nasmejali. Protokolarno. Kiselo u prevodu. Dok su se protokolarno kiselili, Bakija uze trubu, prisloni je na nozdrvu i odsvira par tonova. Konceptualno. Luj to nije ponovio.

*autor je zaposlen na Euronews Srbija i tekst predstavlja njegov lični stav