Igre 
Pijanistkinja Tamara Stefanović za Euronews Srbija o svetskom uspehu: Ako strasti nemate, propali ste kad-tad
Komentari14/03/2022
-21:15
"Neustrašiva, blistava, izuzetna, umetnica kolosalne energije", reči su kojima su muzički kritičari u Britaniji opisivali koncerte Tamare Stefanović, pijanistkinje poreklom iz Beograda, koja je nedavno održala resital "20 Sonata" u Dvorani kraljice Elizabete u Londonu.
I dok sumira utiske, sa čitaocima Euronews Srbija, između ostalog, deli svoja razmišljanja o pohvalama koje redovno dobija od stručne javnosti, ali i od publike.
"Ego kod umetnika mora uvek biti uključen samo kao mašina za izlazak na scenu i prevazilaženja samog sebe. U momentu kada se poistovetite sa uspehom, moralno ste propali. Uostalom, meni je uspeh kada ljude oko sebe u svakodnevnom životu činim sretnim, a ako je i na bini to slučaj, onda je to samo zbog muzike koju nisam sama pisala", kaže Stefanović.
Prema njenim rečima, tako detaljne i vrsne kritike u smislu literarnog nivoa, kakve je o njoj nedavno objavio britanski Guardian, postaju retkost "pa je divno prepoznati da je neko kao ušao u vašu glavu i osvetlio vaše namere".
Uprkos njenoj skromnosti, nema sumnje da Tamara ima veličanstvenu svetsku karijeru. Nastupa u najpoznatijim svetskim koncertnim dvoranama, kao što su njujorški Karnegi Hol, Berlinska filharmonija, Santori Hol u Tokiju i londonske dvorane Rojal Albert Hol i Vigmor i sa svim svetskim orkestrima.
Njen snimak Bartokovog "Koncerta za dva klavira, udaraljke i orkestar" sa Pjer-Lorenom Ajmarom, Pjerom Bulezom i Londonskim simfonijskim orkestrom, koji je lansirala diskografska kuća Deutsche Grammophon doneo joj je nominaciju za Gremi nagradu.
Stefanović stiže i da redovno vodi edukativne projekte u londonskom Barbikan centru, u Kelnskoj filharmoniji i na Rurskom festivalu pijanista.
Povezane vesti
Sa samo 13 godina upisala je Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, a početkom devedesetih je otišla u svet, usavršavala se na Muzičkom institutu Kertis u Filadelfiji u klasi Kloda Franka, zatim i na Muzičkoj akademiji u Kelnu, u klasi Pjer-Lorena Ajmara.
Pijaniskinja, koja je sada stanovnica Berlina, slovi za umetnicu sa istančanim osećajem za odabir kompozicija koje uključuje u svoje resitale.
Prinstscreen YouTube/Southbank Centre
"Osećam se kao da sam u ulozi istraživača i arheologa. Mi smo, nažalost, počeli tu ulogu arheologa da koristimo od 20. veka. Do tada su svi svirali prevashodno novu muziku, odnosno muziku napisanu u tom dobu kada se živi. Ta neka neviđena melanholija i želja da se prošlost idealizuje, unazadila nas je i podigla ulogu interpretatora na nivo umetnika, što je pogrešno. Stvaraoci su pisci, slikari, kompozitori - mi smo trupa koja dolazi posle kreativnog rođenja. Zato i pokušavam uvek da pričam priče kao da vas sve vodim kroz svoj omiljeni muzej u Filadelfiji gde na jednom zidu imate i Rembranta i Matisa sa istom temom - znači uz crvenu nit ili temu koja nas sve povezuje. Tako pokušavam da sjedinim te "arhitekte" u muzici, kao što su Betoven i Bartok ili "fantaziste", kao što su Karl Filip Emanuel Bah i Buzoni.
Moj proces pravljenja programa je izuzetno naporan zato što nateram sebe da prosviram sva dela jednog kompozitora pre no što napravim izbor - toliko poštovanja moramo imati. Vidim da se uvek iste Mocartove ili Betovenove Sonate sviraju, a ima ih toliko na koje je prašina pala. Bitno je otkrivati sazvežđa i nove planete, ne samo odlaziti na ista mesta i imati ista iskustva već prežvakana od prethodnih posetilaca", kaže za Euronews Srbija Tamara Stefanović.
Uključili ste Nikolaja Roslaveca, ali i Galinu Ustvolskaju u svoj resital. Koliko muzika može da nas spaja u ovim teškim vremenima za Evropu? Kako biste trenutno ocenuli odnos u Evropi prema vašim kolegama iz Rusije?
Pošto je program bio napravljen godinu dana unapred, nisam mogla ni slutiti da ću praviti mirovne pregovore na sceni. I Roslavets ukrajinskog porekla i Ruskinja Ustvolskaja nisu bili režimski prihvaćeni, što ne treba gubiti iz vida: umetnost mora uvek ostati na čelu društva - ne apolitična, nego odgovorna. Ne verujem u to da muzika može išta da promeni u politici, ali može da nas sve navede na razmišljanje, pokaže najplemenitiji put. Demagogija i instinktivne, nereflektirane emocije su danas u inflaciji i protiv njih mora da se bori svaki građanin - bilo da je umetnik ili ne.
Prinstscreen YouTube/Southbank Centre
Interesantno je da se pitamo o ruskim muzičarima, a ne prevashodno o ukrajinskim muzičarima koji mesecima neće ni dotaći svoj instrument. Oni koji prežive. Svi su tu samo u gubitku, te sam pokrenula i kampanje za donacije i primanje ukrajinskih izbeglica, ali i kampanju koja je upravo donela plod. Jedno irsko takmičenje je htelo da zabrani ulaz ruskim kandidatima; odmah sam se obratila svetskoj organizaciji internacionalnih takmičenja koja je dala istog momenta saopštenje da su naravno svi dobrodošli. Mora se diferencirati, ali isto tako, niko u bilo kakvom kolektivu, tipa orkestra ili opere, ne želi da radi sa bliskim prijateljima jednog diktatora. Toliko o tome - najbitnije je prepoznati prave žrtve, a to su ukrajinske izbeglice kojih već ima 1,4 miliona. Očekujem da uselim kod sebe nekoliko.
Povezane vesti
Relativno skoro počeli ste da nastupate pred publikom u Srbiji. Zašto je to tako?
Ne želim da spekulišem. Evo samo činjenica: nisu me zvali. Često su se mnogi pravili da ne znaju šta radim - u doba interneta. Jedna poznata novinarka je moju majku pitala: "Šta nam radi Tamara?", na šta je ona odgovorila: "Eto prekjuče je svirala sa Čikaškim orkestrom u Karnegi Holu". Novinarka je na to odgovorila rečima: "Pa, možda je onda vreme da svira na Bemusu".
Još nisam svirala na Bemusu. To su činjenice - ostalo ostavljam da svako interpretira kako hoće. Možda je ipak bitnije da se pomažu mladi talenti koji u Srbiji nemaju gde da sviraju - to je apsolutni prioritet. Vidim da se kod nas vrlo često pojavljuju ista imena - bilo bi divno dati šansu mladima da nas inspirišu i predati njima štafetu.
Povezane vesti
Možete li povući paralele u tome kako se prema klasičnoj muzici odnose u Berlinu, a kako u Beogradu?
Ne volim iskreno bilo kakve generalizacije. Druge su to ekonomske razmere. Naše obrazovanje na muzičkom nivou je složenije - radi se teorija i solfeđo od početka, ali onda negde stanemo i svira se isti repretoar godinama. Mi smo prolazili strašne godine i samo se nadam da će mlađe generacije da se osmele i imaju želju da ne kopiraju tuđe puteve, nego grade svoje priče. Ono što je neverovatno je da smo mi koji smo otišli morali toliko da se borimo da opstanemo, da ja srećem samo apsolutne muzičke bisere.
Kako je doba korone uticalo na vaš kreativni, profesionalni ali i privatni život?
U tom momentu sam već prolazila kroz annus horribilis na privatnom planu i počela sam živeti sama sa svojim sinom, tako da, kad je korona krenula, doživela sam to kao priliku i poklon da provodim 24 sata sa Arturom koji je tada bio pred polazak u školu i da pratim njegov razvoj bez koncerata i putovanja koja me udaljavaju od njega.
Radila sam na sebi. Nisam ulazila ni u kakve ambiciozne projekte da naučim "sto hiljada" novih dela i disala sam nekim novim ritmom. To "poklonjeno" vreme sam uzela kao prinudni odmor. Mnogi su se koncerti ipak održali i osetila sam da smo svi shvatili koliko smo vezani za komunikaciju sa publikom - to mi je najviše falilo.
Izjavili ste jednom da ste na samom početku karijere godinama bili bez koncerata, zato što vam je za svaku zemlju van Nemačke bila potrebna posebna viza. Možete li da opišete taj period i ono što vas je nateralo da istrajete i verujete u svoj poziv? I da li ste se slično osećali tokom pandemije?
Da, moj život je prepun deja-vu momenata. Eto, i ovaj rat koji se dešava je uzburkao stare emocije. U Nemačku sam došla sa svim stipendijama od kojih sam mogla dobro živeti i odlaziti na takmičenja. Upravo tada su se uvele sankcije za Srbiju i sve je bilo otkazano. Nekako sam jako pazila da sama ne budem ni za šta ni generalno "protiv" ni "za", i ne upadam u zamku da sebe doživljavam kao žrtvu.
Prinskrin/Youtube/Philharmonia Orchestra (London, UK)
Potrudila sam se da uzmem to kao zadatak u životu - da vidim od kog sam materijala napravljena. Tri godine sam jela jednom dnevno, ali vežbala do 10 sati. To je bila jedna čudna mešavina našeg najboljeg izvoznog proizvoda - inata i prave strasti za muziku. Ako strasti nemate, propali ste kad-tad. Uvek ima razloga da čovek poklekne, ali malo da se ide dalje.
Druga godina pandemije nas je sve pokosila, zato što se politika svuda pokazala vezanim za sve osim kulture, ali opet ponavljam - umesto da trošim energiju na kritiku, odlučila sam da sviram još intenzivnije, da se još više predam umetnosti. Nikome ne dajem moć, pa ni jednom virusu da mi oduzme zahvalnost za život i umetnost. To je odluka, svesna i konstantna.
Vaša stvarnost danas je sasvim drugačija - traženi ste širom sveta. Šta biste naveli da je najviše doprinelo vašem uspehu?
Uspeh je lutrija i sos od mnogo sastojaka. Uspeh je za mene kad je Artur sretan, kad je moja porodica dobro, kada živim u demokratiji, kada imam prijatelje. Pandemija je to iskristalisala. Naravno, kad govorimo o nekim sjajnim salama ili svirati sa Kirilom Petrenkom ili vam se Pollini (Mauricio, čuveni italijanski pijanista) i Brendel (Alfred, austrijski pijanista, pesnik i kompozitor) dignu da vam daju stojeće ovacije, to prija zato što je to razmena kvaliteta i potvrda neviđene količine rada.
Ali to je samo jedan deo mog života. Ja sam uvek sve u ekstremima imala i nemala, te pokušavam da se za to ne vezujem. Zašto moj uspeh opstaje, druga je priča. Moji su uvek govorili da sam neviđeno tvrdoglava i svojeglava. Eto, možda je to za nešto dobro.
Vrhunska savremena likovna umetnost obično zahteva interpretaciju, da bi u njoj mogla da uživa i šira javnost. Šta mislite da može doprineti tome da ljudi bolje razumeju klasičnu muziku i koje bi koristi mogli da imaju od toga?
Ne trebaju ni da razumeju ni da je koriste. Ona nije produkt. Ona treba da nas istinski prodrma i otvori neke kanale koji su zacementirani od svakodnevnog života. U muzici sam ja jedno biće koje može i da leti i bude vođa, i ima zlatni glas, i frekvencije dalekih zvezda - to su najveće "droge" koje čovek može sam u sebi da proizvodi. Mi imamo najkompleksniji hemijski sastav koji može da nas baci u depresiju i u euforiju. Ako znamo da imamo tu moć, onda nam ne treba puno, osim hrabrosti da je osetimo. A to je danas zatrpano cinizmom, upoređivanjem i pristankom na prosečan unutrašnji život.
Moj otac mi je uvek govorio: čak i ako te zatvore negde, ti u svojoj glavi možeš slobodno razmišljati i zamišljati šta god želiš. To me je toliko fasciniralo, da sam već sa 17 krenula sa meditacijom. I tu sam negde otkrila da je biti čovek najveća avantura, a muzika najbolja svemirska raketa.
Negujete širok repertoar, od baroka do savremenog doba, a čini se da posebno mesto pripada baš savremenicima. Koga i zašto biste izdvojili? Koje mlade nade ste prepoznali u Srbiji?
Srbija i bivša Jugoslavija je prepuna neviđenih talenata: od kompozitora bih izdvojila Milicu Đorđević, a pre par meseci sam svirala sa jednim ansamblom i čula jedan način sviranja violine koji dekadama na tom nivou i senzibilnosti nisam čula - to je bio Bogdan Božović iz Beograda. A Nenad Lečić je jedan od najboljih pijanista i muzičara sa kojima sam ikada svirala.
U skoro svakom orkestru sa kojim sarađujem mi priđe neko sa naših krajeva - to je i divno i tužno.
Na čemu trenutno radite i kakvi su vam planovi za ovu godinu? Može li beogradska publika da vas očekuje u skorije vreme?
Spremam Ravel Koncert za levu ruku za par dana i onda snimanje jednog klavirskog koncerta od Hansa Abrahamsena. Ove godine izlaze četiri CD-a, od kojih bih izdvojila "Free Jazz" CD sa mojim bendom SDLW.
Radovala bih se svakom kontaktu sa beogradskom publikom - to su uvek datumi zapisani posebnom olovkom. Čekam da je zaoštrim sa nestrpljenjem.
Komentari (0)