Reflektor

Jovo Maksić: Hvala Bogu pa sam dobijao sve na kašičicu

Komentari

Autor: Euronews Srbija

17/07/2021

-

21:55

Jovo Maksić: Hvala Bogu pa sam dobijao sve na kašičicu
Jovo Maksić: Hvala Bogu pa sam dobijao sve na kašičicu - Copyright Printscreen/YouTube/RTS Prikazuje

veličina teksta

Aa Aa

Jovo Maksić je pravi diskretni heroj. Pre serije "Kosti" u njegovim bravurama imala je privilegiju da uživa prvenstveno pozorišna publika, ali ako vratite film, prisetićete se njegovih uloga u mnogim ranijim tv i filmskim projektima - od serije "Folk" do "Bese" i "Sindlerovih".

Sada kada svi znaju za njegov raskošni glumački talenat, jedan je od najtraženijih glumaca na našim prostorima, ali slava ga ne menja. 

"Ne volim ja o sebi da pričam", skromno kaže Jovo za Euronews Srbija, povodom predstojećeg filma i serije "Oluja" u kojoj tumači jednu od glavnih uloga.

Zajedno sa rediteljem Milošem Radunovićem ispričaće po prvi put na filmskom platnu jednu od najpotresnijih priča u novijoj istoriji naših prostora - stradanju Srba u pogromu iz 1995. godine. Jovo, koji je i sam bio akter tih događaja, sada će dati glas onima čiju sudbinu treba sačuvati od zaborava kroz lik Ilije.

"Jako sam zadovoljan time kako je lik Ilije osmišljen. U njemu je i suština drame tog dela naroda koji je sve to proživeo, tako da je Ilija neka vrsta jedne opšte slike svih tih ljudi koji su prošli to što su prošli", rekao je Jovo u razgovoru za Euronews.

Budući da potičete iz tih krajeva, doprineli ste i sugestijama u samom scenariju?

To su više estetske sugestije; nije tu bilo šta da se menja što se tiče scenarija. Moje primedbe služile su da to bude što autentičnije, pošto sam iz tih krajeva. Davao sam neke instrukcije i replike kako bi odnosi bili što tačniji, ali je to bukvalno na nivou estetike. Nisam uopšte zadirao u sferu dramaturgije, jer ja to ne umem. Dramaturgija i glumci se na setu susreću i moraju da dišu kao jedno biće. Te sitne indikacije služile su samo da ja njima olakšam, a i oni meni.

Koliko je važno da se putem kinematografije obrađuju ovakve teme?

Ovakve teme su važne, makar da ostane zapisano. Na kraju krajeva, koliko je već godina prošlo to postaje neka vrsta istorije, ne sme da se zaboravi, nemamo ni pravo da zaboravimo. Smatram da su u tom ratu obični ljudi najviše stradali sa jedne, druge, treće strane i da treba ako se bavimo time, da se bavimo sudbinom običnog čoveka i to se upravo ovde dešava i zbog toga mi je drago, jer uvek su kroz istoriju obični ljudi marginalizovani. Imamo slučaj i sa čuvenom Milunkom Savić koja je bila iz miljea jednog običnog čoveka, gde mi tek kasnije kroz istoriju saznajemo kolika je ona heroina bila da se svi možemo posramiti pred njenim herojstvom. E tako i ovde pričamo o nekim običnim ljudima koji su tihi heroji, kojima istorija nekako ne voli da se bavi.

Običan čovek je zanemaren, a istoriju su stvorili baš takvi obični seljaci i ovo je priča o njima, ljudima koji su silom prilika zbog nekih političkih ili već drugih sfera propatili. Takve priče ćete naći i na drugoj i trećoj strani i mislim da treba da se bavimo time, da jedni drugima na taj način i oprostimo i razumemo jedni druge. Naravno, svačija muka je samom tom čoveku najveća i najbolnija, ali negde ovim putem mi pričamo priču s naše strane, i nemam ništa protiv da se pričaju priče s druge strane.

Kao mali ste maštali da budete veterinar, sudbina vam je obukla vojnu uniformu, a potom ste se okrenuli glumi?

Gluma mi nije bila ni u pomisli kada sam bio dete. Imao sam ljubav prema životinjama, pa sam završio veterinu ovde, u tadašnjem PKB-u. Imao sam neki plan da ostanem u Kninu kao veterinarski tehničar. Međutim, u međuvremenu sam upisao i fakultet. Onda sam otišao u vojsku, a tamo me je već zadesio rat na pola služenja vojnog roka i krenulo je to zlo. Jednostavno sam ostao dole. Tamo smo svi bili u uniformi i onda 1993. čini mi se da je u Kninu osnovan festival Tvrđava, gde su dolazila pozorišta iz Srbije i Crne Gore i to je vrlo zanimljiv period zato što smo tada mi svi iz tih područja dolazili i gledali kulturna dešavanja na tvrđavi kninskoj.

Tanjug/Zoran Žestić

 

Tako smo imali priliku da bar na trenutak pobegnemo iz sivila u kom smo. U tom momentu se rodila ideja da probam da upišem glumu. Nisam imao nikakve ambicije, otišao sam i eto silom prilika i srećom upisao. To je bila klasa kninska, krajiška, tako se zvala, vanredna, gde je bilo nas sedmoro glumaca, tri muškarca i četiri devojke. Trebalo je da završimo, vratimo se dole i osnujemo neki glumački ansambl da za prvu ruku postavimo pozorište i da se bavimo tim poslom. Tokom 1994. sam počeo da pohađam Akademiju i 1995. se desilo to što se desilo, egzodus i ja sam samo nastavio dalje da se bavim glumom. Završio sam i tu sam gde sam.

Radili ste i u Malom pozorištu Duško Radović...

Imao sam sreću da sam se pre nego što sam diplomirao zaposlio u pozorištu Duško Radović, posle tri meseca sam diplomirao i proveo sam divnih šesnaest godina tamo. Raditi za te mlade ljude je velika odgovornost. Svi koji su radili ili rade u dečijim pozorištima imaju ogromnu odgovornost jer mi formiramo populaciju koja će kasnije dolaziti u dramska pozorišta i to nije uopšte naivno. Sretao sam čak i u našoj branši da neki drugačijim očima gledaju na dečija pozorišta, kao to je sve nešto kobajagi. Nije, to je jedan ozbiljan posao i pedagoški i umetnički. Ima ona izreka da su deca najiskrenija publika, ali to sve zavisi od onoga ko je na sceni. Decom je moguće manipulisati zato što su deca čista i ako si ti sklon manipulaciji, lako ćeš to učiniti. Zbog njihove čistote možete ih lagati, ali to nije ispravno sa naše strane, jer oni to primaju čisto i veruju vam na sceni. Jako je bitno za ovaj posao da ostane dete živo u vama, jer to ćete posle sresti u dramskom pozorištu. Bez te dečije naivnosti i dečijeg slepog verovanja sumnjam da se možete baviti ozbiljno glumom.

Osim pozorišta, imali ste dosta značajnih televizijskih i filmskih uloga. Na koji način pristupate ulozi u zavisnosti od toga da li je u pitanju film ili serija?

Pristupam isto u dozi odgovornosti. Možda je malo veća odgovornost u pozorištu, jer ste tu u tom trenutku i nema mesta ispravci. Ovde imate malo više komfora, pa i ako nešto zabrljate i pogrešite uvek postoji drugi, treći, četvrti kadar. U pozorištu toga nema, tu ste i ako ne govorite istinu i ako ne radite kako treba džaba vam sve. Ali to ne znači da ovde mogu da se opustim pa da neko gubi ceo dan na mene zato što ja ne mogu da naučim tekst ili mi je loš dan.

Ipak, suštinski ista doza odgovornosti i profesionalizma mora da postoji i ovde i tamo, ja to ne bih razdvajao. Ja volim malu scenu, zato što je ona približnija tom filmskom izrazu koji je mnogo svedeniji, jer vam je kamera ispred lica, kao što je na maloj sceni publika tu, ispred vas. Tada vam se vidi svaka gestikulacija, mimika, dok se na velikoj sceni mora naći kompromis, jer nešto što na filmu ima veliki značaj sa malom gestom, na velikoj sceni vam ne bi mogli videti to što na filmu u krupnom kadru znači mnogo. Ipak, iznutra morate biti isti i na filmu i u pozorištu, da biste pričali i da biste svedočili istini.

Da li postoji neka uloga o kojoj maštate, a još uvek niste imali priliku da odigrate?

Mislim da sve ide svojim tokom, ne bih da prejudiciram ništa. Možda je toga bilo kad sam bio mlađi. Kad tek počnete pa se ne dešava ništa, imate jednu, dve predstave u toku mesec dana, pa se pitate šta mi je ovo trebalo. Imate tu dozu nestrpljenja, mladi ste, hoćete sve odjednom. Hvala Bogu pa sam dobijao sve na kašičicu, tako da iz današnje vizure i današnjeg mesta gde jesam, smatram da se sve odvijalo baš onako kako treba i ne bih da se upuštam u to šta bih želeo. Mislim da će to doći sve svojim tokom. Ja volim neizvesnosti, volim da se iznenadim kada radim nešto u sceni ili u kadru. Gluma je otkrivanje, vi ste večito u školi, učite i napredujete. Želim uloge u kojima mogu svaki put da napredujem i da nešto naučim, da ne idem unazad.

Kada bi vam neko dao neograničen budžet da snimite film u potpunosti po vašoj zamisli, kakav bi to film bio?

Dobro pitanje! Nisam maštao o tome ali znam ko bi igrao u filmu – Filip Đurić, smatram da je on jedan od najboljih glumaca na našoj teritoriji. Igrali bi i Ljuba Bandović, Igor Benčina, Strahinja Blažić, a od žena Milica Janevski, Marija Pikić, Nikolina Friganović, Tatjana Pjevac i još dosta njih, ali ovde ću stati da ne bih nekoga zaboravio. A žanr – drama.

To je nekako najživotnije jer tu imate sve žanrove. Nije drama samo nešto što je teško, ona je život, koji ne mora biti samo tragedija. Satkana je i od komičnih i od tragičnih stvari, baš kao i naši životi. Ne volim žanrovska ograničenja, ja bih čak glumcima i zabranio žanr, time treba da se bavi reditelj i dramaturg koji piše, a glumac treba da živi na sceni. Tek kada se ta tri čoveka sklope, to se sve oblikuje i vi dobijete neki žanr. To treba da odredi onaj ko gleda.

Šta biste voleli da ljudima bude prva asocijacija kada čuju vaše ime?

Ne volim ja o sebi da pričam. Možda da kažu da sam dobar čovek, sve ostalo je stvar estetike - da li ću ja nekome biti dobar glumac ili neću. Ja se glumom bavim zbog sebe, kao što i svaki umetnik mora da radi zbog sebe da bi to mogao na iskren način da prenese. Često čujem da mi sve radimo zbog publike, ali ne radimo. Radimo zbog sebe, a za publiku. E sad, nekome će se svideti način na koji ja to radim, a nekome ne, tako je i u životu – možete imati dobrog čoveka ali nekome se on neće svideti, njegov način, komunikacija, estetika življenja i to je sasvim normalno. Tako da ni ja ne tražim da neko misli bog zna šta, da budem dobar čovek i da se pošteno bavim ovim poslom. To očekujem od sebe.

Komentari (0)

Kultura

Nova tužba protiv Aleka Boldvina: Porodica poginulog marinca optužuje glumca za klevetu, traže 25 miliona dolara odštete