Eksperiment iz šezdesetih godina objašnjava zašto Panč ne pušta svoju “plišanu mamu”

Sedmomesečni Panč, mali majmun kog je majka odbacila, postao je glavna tema na društvenim mrežama nakon što je objavljen snimak na kojem čvrsto grli plišanu igračku, verujući da mu je to mama.

U videu koji kruži internetom, životinja se neprestano drži za plišanog medveda, tražeći u njemu osećaj sigurnosti i utehu zbog gubitka roditelja.

Ovaj dirljiv prizor ponovo je pokrenuo javnu raspravu o jednom od najpoznatijih i najkontroverznijih eksperimenata u istoriji psihologije – istraživanju američkog naučnika Harija Harloua o ulozi majčinskog dodira u razvoju primata.

Eksperiment koji je promenio sve što smo znali o vezi majke i deteta

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, američki psiholog Hari Harlou sproveo je seriju istraživanja na rezus makaki majmunima, koja su srušila tadašnja dominantna naučna uverenja.

Do tog trenutka, mnogi psiholozi su tvrdili da se bebe vezuju za majku prvenstveno zato što im ona obezbeđuje hranu. Harlou je doveo u pitanje ovu teoriju, tvrdeći da je potreba za dodirom, nežnošću i emocionalnom sigurnošću jednako – ako ne i više, presudna za razvoj.

U svom najpoznatijem eksperimentu, Harlou je odvojio novorođene majmune od njihovih bioloških majki i ponudio im dve veštačke "surogat" majke: jednu napravljenu od žice i drveta, i drugu prekrivenu mekom tkaninom.

U određenim varijacijama eksperimenta, flašica sa mlekom bila je postavljena na "žičanu majku". Uprkos tome što je ona bila izvor hrane, mladunci su provodili ubedljivo najviše vremena grleći meku, "krpenu" konstrukciju, vraćajući se njoj odmah nakon hranjenja.

Zaključak je bio jasan: "uteha dodirom" (contact comfort) imala je veći značaj od same hrane.

Istraživanja su takođe pokazala da su mladunci koji su odrasli bez majke ili društvenog kontakta razvili ozbiljne poremećaje u ponašanju, poput izolacije, straha i nemogućnosti socijalne interakcije.

Kada bi se našli u nepoznatom okruženju, mališani koji su imali barem "krpenu majku" osećali su se dovoljno sigurnim da istražuju okolinu. S druge strane, oni koji nisu imali nikakvu figuru za vezivanje ostajali su paralisani od straha.

Slučaj koji je potvrdio nauku

Credit: david mareuil / AFP / Profimedia

Slika malog siročeta koje grli plišanu igračku kao da, decenijama kasnije, potvrđuje Harlouove zaključke: potreba za toplinom, dodirom i emocionalnim "utočištem" duboko je ukorenjena.

Upravo zato su zaposleni u zoološkom vrtu odlučili da malom Panču daju plišanu igračku. Kako su naveli, znali su da postojanje "objekta utehe" može delovati smirujuće na životinju.

Credit: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Prema rečima čuvara, mališan je imao poteškoća da se socijalizuje sa ostalim majmunima. Zato su mu dali plišanog orangutana kako bi mu pomogli da se izbori sa anksioznošću i osećajem usamljenosti nakon što ga je majka odbacila.

Više od 70 godina nakon prvih eksperimenata, nauka i dalje potvrđuje da je veza roditelj–dete kamen temeljac zdravog razvoja – ne samo kod ljudi, već i kod primata.