Kako su životinje uspele da prežive "smak sveta" koji je zbrisao dinosauruse
Komentari
27/05/2026
-21:38
Pre oko 66 miliona godina, džinovski asteroid udario je u Zemlju i izazvao haos na nivou cele planete.
Usled udara, pregrejano kamenje izbačeno je visoko u atmosferu, stvarajući oblak koji je zagrejao gornje slojeve atmosfere do užarenih 226 stepeni Celzijusa. Cunamiji visoki i po nekoliko kilometara protutnjali su Meksičkim zalivom i poremetili okeanske basene na drugom kraju sveta. Besneli su požari koji su spaljivali biljke i životinje. Udarni talasi razarali su sve pred sobom. Čestice nastale sudarom, uključujući sumpor, letele su ka nebu, zaklanjale Sunce i vraćale se na Zemlju u obliku kiselih kiša.
Ukupno je izumrlo oko 75 odsto svih vrsta na Zemlji, uključujući i dinosauruse. Pa kako su onda neke životinje uspele da prežive "smak sveta"?
Ispostavlja se da je veličina igrala ključnu ulogu.
"Najveći kopneni predatori i biljojedi - dinosaurusi poput tiranosaurusa reksa i triceratopsa, kao i morski reptili poput pleziosaurusa i džinovskog mozasaura, bili su osuđeni na propast od trenutka udara", kaže za Live Science Kenet Lakovara, osnivač i izvršni direktor Muzeja i fosilnog parka Edelman pri Univerzitetu Rouan u Nju Džerziju.
Građa dinosaurusa značila je da su bili izloženiji razornom početnom udaru, da nisu mogli da pronađu sigurno sklonište tokom apokaliptičnih posledica i da im je bila potrebna ogromna količina hrane u trenutku kada je resursa bilo veoma malo.
"Nije naročito iznenađujuće što je veličina povezana sa opstankom", rekao je Lakovara.
Povezane vesti
Na kopnu je, kako kaže, veza bila prilično jasna: "Morali ste da budete mali i da živite u jazbinama da biste preživeli ovaj događaj."
Male životinje, poput pojedinih guštera i sisara, koji tada nisu bili veći od jazavca, imale su veću šansu da pronađu zaklon od neposrednih i dugoročnih posledica udara. Druge male životinje kojima je bilo potrebno manje hrane, poput nekih kornjača i riba, bile su zaštićenije u vodi.
RICHARD BIZLEY / Sciencephoto / Profimedia
Grupa vrsta iz kojih su nastale današnje ptice najverovatnije je preživela zato što su te životinje bile male i imale snažna krila i grudne mišiće koji su im omogućavali dobro letenje, bekstvo iz opasnih situacija i pronalaženje novih staništa. Njihovi mladunci su takođe brzo rasli, pa su rano postajali samostalni i nisu previše iscrpljivali roditelje.
To je dovelo do opšte promene prosečne veličine životinja na Zemlji. Na kopnu su najveće preživele životinje bile veličine domaće mačke, dok su u vodi najveći preživeli primerci bili veličine "prosečne ajkule", rekao je Lakovara.
Ishrana je bila presudna
Ishrana je verovatno bila još jedan važan faktor, rekao je Rodžer Benson, kustos za paleobiologiju dinosaurusa u Američkom muzeju prirodne istorije u Njujorku.
Biljojedi i životinje koje su se njima hranile bili su posebno teško pogođeni, jer je Sunce bilo zaklonjeno čak deset godina. Iako su bili mali, neka stvorenja, poput određenih vrsta guštera i kornjača, ipak su izumrla zato što su previše zavisila od biljaka koje koriste sunčevu svetlost za fotosintezu.
Vodeni ekosistemi bili su donekle zaštićeniji od početnog udara, naročito duboki okeani i slatkovodni sistemi. Međutim, kada je plankton koji vrši fotosintezu počeo da odumire zbog nedostatka sunčeve svetlosti, urušili su se čitavi lanci ishrane, a velike morske životinje počele su da gladuju.
Povezane vesti
Najveće šanse za opstanak imale su vrste koje su se hranile mrtvom organskom materijom. Među njima su bili morski sunđeri, ajkule roda Carcharias i mekušci, uključujući pretke današnjeg komornog nautilusa (Nautilus pompilius).
Životinje koje su jele semenke, uključujući ptice, kao i one koje su se hranile insektima, takođe su imale veću šansu za opstanak, jer njihovi izvori hrane nisu bili potpuno uništeni ekstremnim temperaturama i manjkom sunčeve svetlosti.
Jedna od čestih teorija jeste da su vrste sa raznovrsnijom ishranom imale bolje šanse da prežive velike promene u životnoj sredini.
Na primer, mali sisar Purgatorius coracis preživeo je masovno izumiranje zahvaljujući širokom spektru hrane: insektima, voću i semenkama. Isti obrazac može se videti i danas kod životinja koje se suočavaju sa klimatskim promenama: vrste sa raznovrsnom ishranom, poput vrana i rakuna, smatraju se otpornijim, jer mogu da se oslone na više različitih izvora hrane ukoliko jedan nestane.
Neke vrste su jednostavno imale sreće jer su i njihov plen činili preživeli organizmi. Pojedine vodene kornjače, poput vrste Hutchemys rememdium, hranile su se oklopljenim životinjama koje su preživljavale zahvaljujući organskim ostacima u vodenim ekosistemima.
Studija iz 2026. godine pokazala je da je ova prilagođena strategija ishrane, poznata kao durofagija, bila povezana sa relativno visokom stopom preživljavanja tokom masovnog izumiranja.
Određene karakteristike, poput veće sposobnosti razmnožavanja ili fleksibilnosti u promenljivim uslovima okruženja, takođe su možda povećavale šanse za opstanak, rekao je Benson.
Misteriozni izuzeci
Iako postoje brojni dokazi, mnoga pitanja o preživljavanju tokom masovnog izumiranja i dalje nemaju odgovor.
Najnovija istraživanja ukazuju na to da još nije jasno zašto su neke prilagodbe pomogle određenim vrstama, dok drugima nisu.
Na primer, mnoge današnje vrste školjki hrane se mikroskopskim vodenim organizmima koji zavise od Sunčeve svetlosti. Međutim, među školjkama koje su preživele udar asteroida, zavisnost od Sunčeve svetlosti nije imala presudnu ulogu u opstanku.
U drugom slučaju, noćni gušteri koji su preživeli u blizini mesta udara poznati su po tome što imaju mali broj mladunaca, što je u suprotnosti sa teorijom da je visoka reproduktivnost bila prednost nakon izumiranja. Ipak, njihova sporija razmena materija verovatno im je pomogla da opstanu, navodi studija.
pixabay
Otkriće da je veliki kopneni krokodil Tewkensuchus salamanquensis preživeo udar asteroida na prostoru današnje Argentine takođe otvara nova pitanja o tome kako je ova vrsta teška oko 300 kilograma uspela da opstane.
To dodatno pokreće teoriju da posledice udara možda nisu bile jednako razorne na južnoj hemisferi kao na severnoj. Na primer, velika raznovrsnost biljnih fosila pronađenih u današnjoj Argentini ukazuje na to da su biljke na krajnjem jugu možda uspele brže da se obnove.
"Takođe ne znamo zašto su sisari nakon izumiranja postali dominantna velika fauna", rekao je Lakovara.
Jedna od teorija jeste da su sisari otporniji na gljivične infekcije od reptila, što im je možda dalo prednost tokom "mini doba gljivica" koje je usledilo nakon masovnog izumiranja.
Na kraju, način na koji se evolucija odvijala posle ovog događaja predstavlja deo istorije čovečanstva. Životinje koje su preživele otvorile su eru sisara, uključujući i ljude, koja traje sve do danas.
Komentari (0)