Novinarka Guardian-a proputovala Srbiju u "najgorem autu u istoriji": "Jugo u ovom delu sveta budi topla sećanja"
Komentari
01/05/2025
-18:13
Legendarni Jugo, automobil fabrike "Zastava", koji je nedavno osvojio Kinu i bio ponos i dika stare Jugoslavije, nekada je bio glavno prevozno sredstvo većine stanovnika nekadašnje države i čak se izvozio u inostranstvo.
Iako ga danas uglavnom imaju samo nostalgičari, koji ne mogu da se odvoje od svog prvog automobila i automobilski entuzijasti, naročito skloni oldtajmerima i dalje se može videti na ulicama širom Srbije, a nedavno je vožnju "jugićem" isprobala i novinarka britanskog Guardian-a.
U tekstu nazvanom "Moja tura Srbijom u 'najgorem autu u istoriji': od srednjevekovnih tvrđava do brutalističkih klasika", Kamila Bel Dejvis opisala je svoje putovanje koje joj se toliko dopalo, da već planira novu turu vožnje.
Ona je bila deo Yugoverse ture sa Vojinom Žugićem, koja nudi: "doživljaj nostalgične hladnoratovske estetike".
"Jugo je prava vremenska kapsula: četvrtasta svetla, tvrda ručica menjača, kasetofon, sirena koja zvuči razdragano i razmetljivo, miris dizela i stare kože… Vozimo se lagano po srpskoj prestonici, obilazimo monumentalne građevine iz socijalističkog doba i sviramo svakom ko nas pretekne. Svi nam mašu i smeju se – jugo u ovom delu sveta budi topla sećanja", piše Kamila.
Novinarka je imala priliku i da se popne na Geneks kulu, koju je je opisala kao "pomalo oronulu, ali i dalje fotogeničnu, baš kao i naš 'jugo'".
Prenosimo vam i ostatak njenih utisaka:
Povezane vesti
"Dok prelazimo Gazelu, Žugić primećuje da dok oni koji su sazrevali tokom krvavih devedesetih žele da izbrišu prošlost, mnogi mladi se okreću daljoj istoriji – mirnijim vremenima socijalističke Jugoslavije.
'Za nas su ovi automobili deo identiteta. Pravili smo ih ovde i na nama je da ih sačuvamo – jer niko drugi neće', kaže. Taj duh negovanja brutalizma i zaboravljene estetike deli i nova generacija Zed, uključujući influenserku @easternblocgirl.
Da bih istražila još više, zakazujem vožnju sa Vlajkom Vladanom, još jednim zaljubljenikom u jugiće i vodičem u omladinskom projektu obnove tvrđave Maglič. Pokupio me je južno od Beograda, a zatim smo krenuli kroz blagu šumadijsku visoravan. Prolazimo kroz Guču – mesto slavnog trubačkog festivala koji svakog avgusta pretvara varošicu u živi muzički haos. Ubrzo ulazimo u planinski predeo gde naš beli, kutijasti jugo pokazuje svu svoju (ne)eleganciju – trucka se kroz krivine, ali vozi ponosno.
Pored puta ide mali voz koji se ka granici s Kosovom kreće uz reku Ibar. Usput primećujemo kuće sa jugićima u raznim fazama raspada ispred dvorišta. Ljudi koji obrađuju bašte pozdravljaju nas sa osmehom – kao da nas pozdravljaju i oni, i duh prošlosti.
Unsplash/Nikola Tasic
Kada se iza jedne krivine ukaže tvrđava Maglič, sve dobija filmski ton. Njeno ime dolazi od reči magla, i zaista – iz doline se diže jutarnji sumaglica. Tvrđava iz 13. veka dugo je bila zapuštena dok je grupa mladih iz okoline nije odlučila da je spasi. Danas je obnovu preuzela država, ali gostionica 'Magličgrad', odmah ispod tvrđave, i dalje je u rukama zajednice.
Nakon što smo prešli reku na splavu, penjali smo se ka zidinama, gde nas je dočekala grupa dvadesetogodišnjaka – uz obaveznu čašicu rakije. Pokazali su mi drvene kuće sa pećima i ćilimima. Pre nego što je pao mrak, otišla sam do obližnjeg vodopada koji koriste za kupanje i žurke uz roštilj i muziku – prizori kao iz mladosti njihovih baka i deka. Kada sam se vratila, čekala me je večera: kobasice, turšija, sočivo – topla hrana o kojoj maštate dok se vraćate s planine. Te noći sam spavala kao top – sita i izvozana.
Sutradan ujutru, jugo nije hteo da upali – hladno jutro ga je zateklo. Nisam bila iznenađena. Ovi automobili su nekada važili za najgore na svetu – bili su tema viceva, posebno u američkim filmovima. U komediji 'Dragnet' s Tomom Henksom iz 1987. jugo je poslednje utočište kad se sva druga vozila unište. U 'Umri muški 3', Brus Vilis i Semjuel L. Džekson pale zlatnog juga šrafcigerom.
Povezane vesti
Nakon malo 'navijanja', ponovo smo na putu, a ja spuštam prozor i gledam kako pejzaž promiče. Krećemo ka Suvoj planini, podnožju Stare planine koja se proteže ka Bugarskoj i sve do Crnog mora. Stajemo u Nišu, u kafani 'Dagi plus' – pomalo kič, ali s odličnom hranom i muzikom uživo. Potom idemo na planinarenje stazom ka vrhu Trem. Uska staza vodi duž grebena kroz oblake, a dolina ispod je netaknuta – puna zelenila i razbacanih sela.
Na povratku za Beograd, mala svetla našeg juga probijaju tamu, a iz kasetofona grme hitovi iz osamdesetih. Već pravim letnje planove – da iznajmim ponovo jugića i krenem ka moru Crne Gore ili Hrvatske. Biće vruće, prozori su jedini klima uređaj, ali koga briga – ljubitelji juga na takve stvari ne obraćaju pažnju. Žugić je čak ugradio električni motor u svoj auto.
'To je ono što volim kod ovih bezvremenih kola – lako ih je modifikovati', kaže. 'Staviš drugi motor – i eto ti nova vožnja'".
Komentari (0)