Unutar mračnog uma: Psiholog Snežana Repac otkriva šta čoveka pokreće da počini najteži zločin

Kako je moguće da nas čovek koji počini težak zločin potpuno iznenadi? Zašto ponekad tek nakon tragedije shvatimo da su možda postojali signali koje smo ranije prevideli i šta se događa u umu osobe koja pređe granicu između misli, impulsa i najtežeg nasilja? O psihologiji kriminala i zločina, "maski normalnosti", uticaju porodičnog vaspitanja i trauma, ranim znacima upozorenja, "mračnoj trijadi" ličnosti, odnosu prema žrtvi, ali i načinima na koje počinioci pokušavaju da prikriju tragove i izbegnu odgovornost, za Euronews Srbija govori psiholog Snežana Repac.

Teški zločini gotovo uvek iza sebe ostavljaju isto pitanje - kako je moguće da niko nije primetio šta se sprema?

Kada čovek koji je do juče delovao kao "običan" član društva počini ubistvo ili neko drugo teško krivično delo, ljudi pokušavaju da unazad slože njegovu priču. Posmatraju njegovo ponašanje, odnose sa porodicom i prijateljima, način na koji je reagovao u konfliktnim situacijama i traže detalj koji bi danas mogao da izgleda kao upozorenje.

Ali upravo tu nastaje problem - čovek nije uvek ono što spolja pokazuje.

"Često se pitamo kako je moguće da nas neko ko izvrši težak zločin iznenadi, te ni sebi u tom trenutku ne verujemo, jer očekujemo da naša moć procene bude dovoljno pouzdana", kaže Snežana Repac.

Euronews Srbija

Prema njenim rečima, pojedini izvršioci kriminalnih dela mogu godinama funkcionisati tako da njihova okolina nema razlog da očekuje ono što će uslediti.

"Često izvršioci kriminalnih dela žive potpuno obično i normalnim životom. Kao da nose "masku normalnosti", deluju mirno, povučeno ili ljubazno, sve dok se ne stvori situacija u kojoj njihova skrivena patologija i pohlepa mogu da se realizuju kroz zločin", kaže ona.

Ta razlika između onoga što čovek pokazuje i onoga što se odvija u njegovom unutrašnjem svetu jedan je od razloga zbog kojih se određeni obrasci ponašanja često prepoznaju tek nakon tragedije. Međutim, kada se govori o razvoju nasilnog ponašanja, Repac pažnju vraća mnogo dalje - na detinjstvo, porodicu i iskustva kroz koja osoba prolazi dok formira odnos prema sebi, drugima i autoritetima.

Porodica, trauma i prvi znaci upozorenja

Porodično okruženje ne određuje automatski kakva će osoba postati, ali iskustva iz najranijeg perioda života mogu ostaviti dubok trag. Posebno kada dete odrasta uz nasilje, ponižavanje, nestabilnost ili nedostatak sigurnosti.

profimedia

"Porodično vaspitanje ima veliku ulogu, a posebno ako je bilo dete traumatizovano kroz disfunkcionalnost porodice ili je trpelo maltretiranje, fizičko kažnjavanje i psihičko zlostavljanje u porodici, školi, u društvu vršnjaka", priča ona.

Repac ukazuje i na istraživanja prema kojima mali procenat populacije koji rano ispolji probleme sa samokontrolom i neurološkim razvojem kasnije može činiti većinu krivičnih dela.

Zbog toga se određeni obrasci mogu uočavati još u detinjstvu, posebno kada su intenzivni, dugotrajni i ponavljaju se u različitim situacijama.

"Još u ranom uzrastu ali i kod odraslih vidimo znake upozorenja, a to je česta, intenzivna i dugotrajna agresija prema vršnjacima ili odraslima, slaba kontrola impulsa, prkos, inat, otpor autoritetu, odbijanje poslušnosti“, priča ona.

Problem nastaje kada se takvo ponašanje ne shvati ozbiljno ili se čak predstavlja kao osobina koja će detetu pomoći da se "snađe" u životu.

"Nekad se na to gleda sa simpatijom, kaže se "nestašno, nevaljalo dete", što roditelji ne osuđuju ili čak očekuju da sin bude ’glavni’ u društvu i prođe ’školu života’, umesto škole koja obrazuje ličnost sistemom znanja", navodi ona.

Ipak, upozorava Repac, rano uočavanje problema ne znači proglašavanje deteta budućim kriminalcem: "Ipak, to nisu "rođeni kriminalci", već deca kojoj je potrebna hitna sistemska podrška".

Kada kontrola impulsa postane problem

Jedan od važnih elemenata u razvoju ponašanja jeste sposobnost da se impuls kontroliše i zadovoljstvo odloži. Bes, frustracija, ljubomora ili osećaj povređenosti sami po sebi nisu dovoljni da objasne nasilje - presudno može biti ono što osoba uradi sa tim emocijama.

Kod pojedinaca sposobnost samokontrole može biti ozbiljno narušena.

"Nemogućnost odlaganja zadovoljstva i ekstremna hiperaktivnost praćena destruktivnošću je nekad težak zadatak i za stručnjake u institucijama koje se bave ovim problemom i često se više formalno i proceduralno bave problemom koji zahteva direktan i uporan rad, dobar atačment i podršku timova“, ističe ona.

Zato se, prema njenim rečima, problem ne može rešavati samo kroz formalne procedure. Potrebni su kontinuitet, stručna podrška i saradnja porodice i institucija.

profimedia

"Mračna trijada" ličnosti

Kada se govori o određenim osobinama koje mogu biti prisutne kod ljudi sklonih manipulativnom, bezosećajnom ili izrazito egocentričnom ponašanju, u psihologiji se koristi pojam "mračna trijada".

Nju čine psihopatija, makijavelizam i narcizam.

Repac ih opisuje kroz tri karakteristična obrasca.

• Psihopatija - odsustvo empatije, kajanja i krivice, uz površni šarm i sklonost manipulaciji
• Makijavelizam - pragmatičan i ciničan pogled na svet, gde "cilj opravdava sredstvo"
• Uz narcizam, tj. osećaj grandioznosti i uverenja da imaju pravo na tuđu imovinu

Važno je, međutim, razlikovati određene osobine ličnosti od kriminalnog ponašanja. Prisustvo jedne ili više takvih karakteristika samo po sebi ne znači da će neko počiniti zločin. Procena rizika zahteva sagledavanje čitavog obrasca ponašanja i okolnosti u kojima osoba funkcioniše.

Kada žrtva postane "lak plen"

Poseban deo priče odnosi se na način na koji počinilac doživljava druge ljude. U određenim kriminalnim obrascima žrtva više nije osoba sa sopstvenim potrebama i pravima, već sredstvo za ostvarivanje cilja.

"Žrtva postaje za njih "lak plen", pristupačna je preko mreže doušnika, te su mete označene kroz sistematsko organizovanje kriminalnih pojedinaca", navodi Repac.

profimedia

Kod organizovanog kriminala izbor mete zato može biti rezultat prethodnog prikupljanja informacija. Navike, kretanje, odnosi i ranjivosti određene osobe mogu postati deo procesa kojim se bira trenutak i način napada.

Kada čovek tone u depresiju i povlači druge sa sobom

Repac govori i o drugačijem obrascu, u kojem osoba prolazi kroz duboku psihičku krizu i gubi sposobnost da realno sagleda sopstvenu situaciju.

"Poneko ima i suicidalne misli i tone u depresiju, te povlači žrtve za sobom, često pod uticajem mračnog afekta, suženja svesti", kaže ona.

Unsplash

U takvim slučajevima dodatni faktor može biti zloupotreba psihoaktivnih supstanci, koja može dodatno narušiti kognitivnu kontrolu i sposobnost reagovanja.

"Uz to često ide i zavisnost od psihoaktivnih supstanci te je kognitivna kontrola usled svih faktora pritiska oslabljena, san je narušen i nemir konstantan, te se takva osoba obrušava na život jer ne može ni svoj da izdrži", kaže Repac.

Važno je pritom naglasiti da depresija, suicidalne misli ili zavisnost sami po sebi ne znače da će osoba postati nasilna. Reč je o mogućem ukrštanju više faktora koji u pojedinim situacijama mogu dodatno oslabiti kontrolu ponašanja.

Uverenje da je počinilac "nevidljiv"

Nakon zločina dolazi pitanje njegovog prikrivanja, ali iza pokušaja da se uklone tragovi često stoji i uverenje da će počinilac uspeti da nadmudri sistem. Repac smatra da pojedine ličnosti, usled kognitivnih ograničenja, ne mogu realno da procene koliko je savremeni čovek zapravo vidljiv.

"Naravno, posledice su trajne, jer ovakve ličnosti usled kognitivnog deficita, ne mogu da procene koliko je danas svako vidljiv, zbog naprednih tehnologija", kaže ona.

profimedia

Upravo iz tog osećaja sigurnosti može proisteći uverenje da su svi tragovi uklonjeni i da istraga neće moći da ih poveže sa zločinom.

"Zatvor je takvim ličnostima u tom suženju svesti nerealno isključen, želeći da veruju u svoju nevidljivost", dodaje Repac.

Euronews/Grok4

Kako počinioci pokušavaju da prikriju zločin

Način prikrivanja može zavisiti od toga da li je počinilac reagovao impulsivno ili je imao vremena da razmišlja o posledicama i planira sledeće poteze.

Repac navodi različite taktike koje se koriste kako bi se istraga omela.

"Interesuje nas koliko počinioci koriste različite taktike da bi ometali istragu, koje forenzičari dele na nekoliko ključnih kategorija. Najčešći primeri su prikazivanje ubistva kao samoubistva, fingiranje provalne krađe radi prikrivanja finansijskog kriminala ili podmetanje požara da se unište tragovi tela. Upotreba hemijskih sredstava, poput varakine, za uklanjanje bioloških tragova, krvi, DNK, spaljivanje odeće i predmeta, ili bacanje oružja na nepristupačne lokacije poput reka i jezera“, priča Repac.

E-Stock/Dragan Milovanov

Međutim, tragovi danas nisu ograničeni samo na mesto zločina. Digitalni uređaji, komunikacija i sistemi video-nadzora mogu ostaviti dodatne informacije o kretanju i aktivnostima ljudi koji su povezani sa slučajem.

"Brisanje video-zapisa sa sigurnosnih kamera, uništavanje hard-diskova, brisanje istorije komunikacije na telefonima, korišćenje enkriptovanih aplikacija", navodi ona.

Pokušaj brisanja takvih tragova, međutim, ne znači nužno da su podaci nepovratno nestali. Digitalna forenzika i ukrštanje informacija iz različitih izvora mogu pomoći u rekonstrukciji događaja.

Lažni alibi i manipulacija vremenom

Još jedan način da se istraga usmeri u pogrešnom pravcu jeste stvaranje lažnog alibija.

"Kreiraju i lažni alibi, što govori o hladnokrvnom sistematskom pristupu bez emocija", kaže Repac.

Takva konstrukcija, kako objašnjava, može uključivati i druge ljude.

"Unapred osmišljeno obezbeđivanje svedoka, često prijatelja ili članova porodice, koji će lažno svedočiti o kretanju osumnjičenog u vreme izvršenja dela, ili manipulisanje vremenskim odrednicama, npr. slanje poruka sa telefona žrtve nakon njene smrti", navodi ona.

Cilj je da se stvori drugačija slika događaja - da se promeni vremenska linija ili osumnjičeni smesti na drugo mesto. Ipak, što je više elemenata potrebno da bi se održala jedna takva konstrukcija, veća je mogućnost da se pojave protivrečnosti.

Ponekad počinioca odaju najbliži

U pokušaju da kontroliše istragu, počinilac može pokušati da utiče na dokaze, prostor i ljude. Ali upravo ljudi koji su mu najbliži mogu postati važan deo istrage.

"Ovi obrasci su već poznati forenzičarima i sve je lakše pronaći kriminalce koje često odaju i najverniji bliski ljudi“, priča psiholog.

Oni mogu poznavati njegove navike, način komunikacije, kretanje i ponašanje, pa informacije koje na prvi pogled deluju nevažno mogu dobiti potpuno drugačiji značaj kada se uporede sa ostalim dokazima.

Šta može da se uradi pre nego što bude kasno?

Najvažnije pitanje zato nije samo šta se dogodilo u trenutku zločina, već i šta mu je prethodilo.

Nasilno ponašanje ne može se objasniti jednom traumom, jednom osobinom ličnosti ili jednim događajem. Ali dugotrajna agresija, ozbiljni problemi sa kontrolom impulsa, odnos prema autoritetu, način na koji osoba doživljava druge, traume i zloupotreba supstanci mogu biti deo šire slike koju stručnjaci procenjuju.

Zato prevencija mora da počne pre nego što se dogodi krivično delo.

"Napor društva mora da se usmeri na detekciju i pojedinaca koji imaju latentni potencijal za čin nasilja i prevenciju sprovesti. Uz mere osnaživanja porodice da prijavi člana porodice koji je u riziku, kako bi mu se pomoglo pravovremeno", navodi Repac.

To ne znači stvaranje spiskova "opasnih ljudi" niti proglašavanje nekoga budućim kriminalcem. Znači reagovanje kada se ozbiljni problemi pojave i pružanje pomoći osobi i njenoj porodici dok još postoji prostor za intervenciju.

profimedia

Jer dete koje pokazuje agresiju nije automatski budući nasilnik, kao što ni čovek koji je preživeo traumu nije zbog toga predodređen za kriminal. Razumevanje faktora rizika upravo treba da posluži tome da se takva etiketa izbegne, a pomoć pruži na vreme.

Težak zločin spolja može izgledati kao iznenadan trenutak u kojem je čovek prešao granicu. Ipak, iza tog trenutka ponekad stoje godine razvoja određenih obrazaca - način na koji je osoba učila da rešava konflikte, odnos prema autoritetu i drugim ljudima, sposobnost kontrole impulsa, potreba za dominacijom ili manipulacijom i način na koji reaguje kada izgubi osećaj kontrole.

Zato se odgovor na pitanje šta čoveka pokreće da počini najteži zločin ne može tražiti samo u nekoliko minuta koji su prethodili tragediji. Mnogo toga može početi mnogo ranije - a upravo je prepoznavanje tih obrazaca, uz stručnu pomoć i podršku porodici, jedan od načina da se nasilje pokuša zaustaviti pre nego što bude kasno.