Da li deca postaju politički alati u medijima?

Emisija za decu "Važne stvari" izazvala je talas reakcija nakon što je u prvoj epizodi novog ciklusa na RTS 1 prikazan dečak koji govori o „blokadama“ i „studentskoj borbi za pravdu i budućnost“. Na prvi pogled, reč je o spontanom detetovom mišljenju, izgovorenom u okviru dečje emisije. Međutim, pažljivija analiza spornog dela i montaže otkriva drugačiju sliku - i upravo tu počinje problem.

U spornoj sekvenci vidi se kako dečak prvo govori o normalnom pohađanju škole, pa potom o periodu kada „nije išao zbog blokada“. Sledi rez u kadru, pa sledi pitanje frizera-voditelja: „Kakve su to blokade?“, a tada sledi dečakov odgovor koji je izazvao reakcije. Ovaj niz ukazuje da se ne radi o neprekinutom razgovoru, već o mogućoj montažnoj konstrukciji. U emisiji ne vidimo pitanje frizera o školi, sekvenca počinje samo dečakovim odgovorom. Ne vidimo ni kako teče dalje razgovor na tu temu. Vidimo rez u kadru i pitanje o blokadama, te dečakov odgovor.

Montaža je legitimni i kreativni alat svake televizijske produkcije, ali ako se koristi, u ovom slučaju da bi se promenio kontekst detetovog iskaza, ona više nije neutralna tehnika, već urednička odluka koja oblikuje značenje. Tada gubimo pravo da govorimo o „spontanom izrazu deteta“ i ulazimo u zonu moguće manipulacije.

Zakon o elektronskim medijima i prateći pravilnici jasno zabranjuju korišćenje maloletnika u političke svrhe. Ključno pitanje ovde nije samo šta je dete reklo, već kako je njegov iskaz konstruisan. Ako je uredničkom intervencijom detetova reč postavljena u politički okvir, onda govorimo o zloupotrebi, bez obzira na to da li je dete bilo svesno političke težine sopstvene izjave.

Etika novinarstva dodatno pojačava ovu odgovornost. Deca ne mogu da snose posledice svojih javnih istupa na način na koji to mogu odrasli sagovornici. Zato je na medijima dužnost da njihovu reč zaštite, a ne da je koriste kao retoričko sredstvo za preneti političku poruku.

Ovaj slučaj nas podseća da uloga urednika nije samo organizaciona, već duboko odgovorna. Urednik odlučuje šta će se videti, u kom obliku i s kojim implikacijama. Time on postaje čuvar integriteta ne samo emisije, već i učesnika u njoj, posebno kada su to deca.

U ovom kontekstu, značajna je i izjava urednice Dečjeg programa RTS-a, Jelene Popadić Sumić:

„Serijal ’Važne stvari’ se sastoji od autentičnih izjava dece i on je u tom smislu ogledalo društva i sveta u kome živimo. Ova epizoda, koja je u javnosti označena kao sporna, urađena je po svim profesionalnim standardima serijala i po pravilima i protokolima licence projekta, baš kao i sve ostale epizode.“  

„Svako uredničko intervenisanje i manipulisanje izjavama dece smatrala bih svojim profesionalno nedopustivim političkim činom ili autocenzurom, na koju, kao ljudsko biće i profesionalac, ne pristajem.“

Ove njene reči otvaraju nekoliko važnih pitanja o transparentnosti, odgovornosti i granicama medijskog pristupa kada su deca u pitanju.

Urednica tvrdi da su izjave dece „autentične“. Ali, ako je došlo do montaže koja menja tok razgovora, tada autentičnost može biti kompromitovana. Autentičnost nije samo u onome što je dete izreklo, već i u vremenskom kontekstu, pitanjima koja su mu postavljena, pa i uredničkom odabiru šta će se montirati i prikazati. Ako su i standardi i protokoli tehnički zadovoljeni, znači li to da je etička i normativna granica automatski poštovana? Standardi licence jednog tv formata mogu pokrivati format, snimanje, zaštitu privatnosti, ali ne nužno i sve nijanse manipulacije konteksta. Bilo bi dobro da saznamo da li protokoli licence ovog formata jasno definišu kako se postupa sa izjavama dece kada se tiču politički osetljivih tema? Da li postoji jasan mehanizam za kontrolu montaže u tim slučajevima?

U slučaju Važnih stvari, pitanje je da li je RTS propustio da odbrani detetovu spontanost od uredničkog oblikovanja koje ga uvodi u političku zonu? Ako je tako, onda se radi ne samo o profesionalnom promašaju, već i o narušavanju poverenja javnosti.

Ova epizoda otvara šire pitanje: kako mediji tretiraju glasove dece? Da li ih slušamo da bismo ih razumeli, ili ih koristimo kao „autentičan“ ukras za poruke koje odrasli žele da pošalju? Razlika je suštinska, a povlači granicu između odgovornog novinarstva i manipulacije. Slučaj Važnih stvari nije samo spor oko jedne izjave. On je test za naš medijski sistem: da li ćemo decu štititi kao učesnike u javnom prostoru ili ih oblikovati u političke alate? Način na koji odgovorimo na ovo pitanje odrediće ne samo standarde naših medija, već i poverenje budućih generacija u njih.

*autor je urednik na Euronews Srbija, diplomirani tv reditelj i bivši dugogodišnji odgovorni urednik Zabavnog i muzičkog programa Radio-televizije Bosne i Hercegovine