"Avion je tada bio čudo, a letenje privilegija": Sećanja prve jugoslovenske stjuardese Milice Lukić

Prva jugoslovenska stjuardesa Milica Lukić u autobiografskim "Zapisima sa letenja“ otkriva kako je izgledao život u kabini tokom 60-ih, kada je let avionom bio privilegija malobrojnih i pravi ulazak u svet avanture. U razgovoru za Euronews Srbija ona se prisetila prvih koraka u profesiji, susreta sa državnicima i gradova koji su joj zauvek ostali u sećanju. Njena priča otvara prozor u vreme kada je avion bio čudo, a posao stjuardese svet prepun izazova, odgovornosti i posebne magije. 

Kako se priseća, kada je početkom šezdesetih godina, prolazeći pored poslovnice JAT-a na Bulevaru revolucije, kao mlada službenica iz spoljne trgovine podigla pogled ka izlogu i ugledala stjuardese u prefinjenim plavim kostimima, nije ni slutila da će joj ta slika promeniti život. 

"Sve se u životu događa iznenada, nenadano, pa tako i ovo“, priseća se danas Lukić, jedna od prvih jugoslovenskih stjuardesa i autorka knjige “Zapisi sa letenja”. 

Kako kaže, u vreme kada je let avionom bio retkost, luksuz i svojevrsna egzotika, ona je odlučila da zakorači u profesiju koja nije bila ni uobičajena ni jednostavna.  

“To je bilo u vreme kad je avion bio neko čudo. Ni autobusa tada nije bilo mnogo, a puteva još manje. Voz je bio glavna veza sa svetom“, kaže. 

Upravo zato njena odluka da se prijavi na konkurs JAT-a početkom 1961. mnogima oko nje nije bila sasvim jasna.  

"Mnogi su pitali šta je to. Nisu verovali. Majka je, naravno, strahovala kao svaka majka”, kaže ona. 

Iako se karijeri nije približila kao avanturista, kako kaže, radoznalost je bila presudna.  

“Moje kolege iz spoljne trgovine dolazile su u dodir sa svetom, putovali na sajmove, pričali o drugim državama. To je bilo neobično za to vreme, i valjda me je to povuklo”, kaže. 

Letenje kao privilegija 

Ona se priseća da su šezdesetih godina putnici bili drugačiji profil ljudi nego danas. Objašnjava da je tada letela gospoda. Nije mogao svako da leti avionom. Kako dodaje, avioni su tada sporo putovali, ali ti letovi bili su prepuni priča i susreta.  

“Jedna naša koleginica ugovorila je brak do Kaira. I zaista se udala. Upoznala je čoveka u avionu i do destinacije već dogovorila brak”, priseća se ona. 

Kaže da je imala privilegiju da radi u kompaniji koju i danas, uprkos vremenu, nosi duboko u srcu.  

“JAT je tada bio gigant. Ljudi su taj posao doživljavali kao svoj. Nije se išlo da se “odradi”, nego se radilo svesrdno i što se moralo i što nije”, kaže ona. 

Radni dani stjuardesa bili su daleko od glamura kakav se često pripisuje tom poslu.  

“Onaj ko je ozbiljno radio taj posao, zna da to nije bilo lako i jednostavno. Ima tu mnogo teških stvari. Ipak, oni su donosili i nezaboravne trenutke. Putovalo se polako, ostajalo u gradovima, upoznavale se kulture koje su tek tada počinjale da se otvaraju ka svetu”, kaže. 

Kaže da je Pariz njoj ostavio trag. Dodaje da ne bi danas ponovo išla, da se ne bi razočarala. Sa posebnim žarom govori i o Singapuru, za koji kaže da joj je “prirastao srcu“.

"Tada je to bila niska gradnja, kinesko stanovništvo, sve drugačije. A već deset godina kasnije - drugi svet”, kaže ona. 

Letovi sa Titom, susreti sa državnicima i kraj jedne epohe 

Jedan od najneobičnijih perioda njenog radnog veka svakako su letovi na kojima je služila kao deo kabinske posade predsednika Josipa Broza Tita.  

“Bila sam stjuardesa u avionu predsednika Tita. To su bile godine 64–65. On je u to vreme bio veličina za svet“, priča  i dodaje da je to za nju bio doživljaj koji je tek kasnije razumela. 

“Srela sam Nasera, Makariosa, kralja Olafa V, Hruščova… Nisam imala ulogu da razgovaram, naravno, ali bila sam tu, u blizini. Danas mi je skoro neprijatno - kao da ljudi neće verovati šta sam sve videla”, kaže. 

Poslednji let odradila je, kako se priseća, mirno, gotovo iznenađujuće staloženo.  

“To je bio let iz Čikaga za Beograd. Oblačim uniformu i sama sebi kažem: “Ovo ti je poslednji let”. Ostajem bez ikakvih emocija”, kaže. 

Kasnije, dodaje ona, više nije volela da leti. Objašnjava da je volela posao stjuardese, ali i u njemu ima mnogo teških stvari. Zato ga je "napustila lagano".

Danas, kroz svoju knjigu, ostavlja budućim čitaocima svedočanstvo o epohi kada je avijacija bila više od prevoza - bila je prozor u svet, profesija prestiža, a stjuardese simbol elegancije i poverenja.  

“Nisam profesionalni pisac, ali imala sam osećaj da treba da zapišem sve to. Da se ne zaboravi”, dodaje. 

Upravo zato, kaže, ova priča i danas odzvanja kao dragoceno sećanje na vreme u kojem se svet otvarao polako, a svako putovanje bilo mala životna avantura. 

Detaljnije o ovoj priči pogledajte u videu koji se nalazi iznad teksta.