"Tišina u četiri zida": Kako danas žive i zbog čega praznici penzionerima mogu biti najteži period u godini

Kako danas izgleda život penzionera u Srbiji, koliko im znači januarsko povećanje penzija i da li ono donosi veću sigurnost u svakodnevici – pitanja su koja sve češće dolaze u fokus javnosti, posebno u vreme praznika, kada su samoća i socijalna izolacija najvidljivije. O tim temama u emisiji "Hajde da razgovaramo" govorila je prof. dr Snežana Nena Šantić, predsednica Udruženja penzionera Starog grada, ističući da materijalni položaj jeste važan, ali da je za starije ljude često presudna – pažnja.

Profesor Šantić naglašava da praznici, iako simbol okupljanja i radosti, za mnoge penzionere mogu biti najteži period u godini. Kako kaže, godine sa sobom donose bolest, ali i samoću, koja je danas, prema njenim rečima, "bolest broj jedan u svetu".

Posebno su ugroženi oni koji žive sami i nemaju porodicu, prijatelje ili komšije na koje mogu da se oslone. Razlika između samoće i usamljenosti, objašnjava, često je suptilna, ali posledice mogu biti teške – povlačenje, depresija i osećaj besmisla.

"Ljudi koji su sami, bez porodice i bliskih odnosa, osećaju se loše, usamljeno i nesrećno. To je ono što me najviše boli", ističe ona i dodaje da stalno apeluje na starije da se povezuju – bilo kroz udruženja, bilo kroz neformalna druženja sa komšijama, bivšim kolegama ili prijateljima. Prema njenim rečima, čak i redovan telefonski poziv može imati ogroman značaj.

Govoreći o ulozi mlađih generacija, profesor Šantić poručuje da nije potrebno mnogo vremena kako bi se starijima pokazalo da nisu zaboravljeni. 

"Ne treba ni pola sata. Dovoljan je jedan telefonski poziv, pitanje ‘kako si’. Za njih je to ceo svet", kaže ona, prisećajući se iskustava iz savetovališta koje vodi već 16 godina, kroz koje je prošlo oko 66.000 ljudi. Stariji, objašnjava, pamte svaki dolazak, svaki minut pažnje, jer od toga "žive".

Euronews

U okviru savetovališta i volonterskog servisa, članovi udruženja obilaze starije osobe širom Srbije. 

"Ne obilazimo ih da bismo mi znali da su živi, nego da bi oni znali da su živi", naglašava Šantić. 

Tišina u četiri zida, kako kaže, jedna je od najtežih stvari sa kojima se stariji suočavaju. 

"Zid ne zna ni da peva, ni da plače. On samo ćuti", prenosi reči penzionera koji joj često kažu da nemaju s kim da progovore.

Iako postoji dobra saradnja sa lokalnim centrima za socijalni rad, profesor Šantić smatra da je to daleko od dovoljnog. Zalaže se za osnivanje posebnog ministarstva za penzionere, podsećajući da oni čine trećinu stanovništva Srbije. 

"Nama je potrebna institucija koja će se baviti samo starijima, ne zato što smo stari, već zato što će svi jednog dana ostariti", poručuje ona.

"Povećanje penzija ne donosi poboljašnje životnog standarda"

Kada je reč o januarskom povećanju penzija od 12,2 odsto, Šantić ističe da ono ne donosi suštinsko poboljšanje životnog standarda. Kako objašnjava, povećanje je obračunato po zakonskoj formuli na osnovu proseka iz prethodnog perioda i inflacija ga je, praktično, "pojela" već na početku godine.

"Kada to rasporedite na godišnjem nivou, to je oko jedan odsto mesečno. To nije ono što nam treba", kaže ona i dodaje da to povećanje nije poklon, već zakonsko pravo penzionera.

Međutim, naglašava da problem nije samo u visini penzija. Starijima su potrebne gerontodomaćice, gerontološke sestre, dostupnija zdravstvena zaštita, domovi za stare, ali i dnevni boravci u kojima bi mogli da provode vreme dok su članovi porodice na poslu. Ukazuje i na velike razlike između teorije i prakse u zdravstvenom sistemu, gde se, kako kaže, na preglede i operacije čeka godinama, a stariji ljudi često nemaju snage da prolaze kroz komplikovane procedure.

Euronews

Upoređujući Srbiju sa drugim zemljama, profesor Šantić podseća da u razvijenim državama postoji čitava "srebrna industrija" posvećena trećem dobu – od zdravstvene zaštite i prevoza, do kulture i zapošljavanja penzionera. 

"Iskustvo i vreme ne možete kupiti. Mi želimo da budemo korisni, da svoje znanje prenesemo mlađima i da dostojanstveno starimo", ističe ona.

Na kraju, poruka je jasna – izlazak iz socijalne izolacije zahteva i ličnu odluku. 

"Najgore je ostati u kući“, kaže Šantić, navodeći primere penzionera koji, uprkos teškoj situaciji, pronalaze snagu da izađu, prošetaju, razgovaraju, pomognu drugima. Apeluje na solidarnost, komšijsku brigu i ljudskost, podsećajući da će svima jednoga dana trebati isto razumevanje i pažnja.

"Imam puno razumevanja da mladi žive vrlo turbulentno, ali to nije opravdanje da ne budemo ljudi. To je najvažnije da budemo ljudi. Zato ja kažem, volela bih i želim svima da ostare. I ja imam jednu izreku i nju često koristim. Kad dajem deci, njih zadužujem. Kad dajem roditelju, njemu se odužujem", zaključuje uz poruku da je dostojanstveno starenje pravo, a ne privilegija.

Kompletno gostovanje Snežane Šantić pogledajte u video prilogu na početku teksta.