Urušavanje zgrade u centru Beograda otvorilo pitanje odgovornosti - ko vodi računa o bezbednosti?
Komentari05/02/2026
-15:30
Nakon što se u centru Beograda, u ulici Džorža Vašingtona srušio stari dotrajali objekat, ceo slučaj pokrenuo je pitanje o stanju i ostalih sličnih zgrada. Naime, većina njih je u privatnom vlasništvu, nepoznata je i zakonska regulativa o tome ko bi trebao da vodi brigu o zapuštenim objektima. Dodatni problem predstavlja činjenica što većina takvih zgrada nema samo jednog vlasnika.
Sagovornici Euronews Srbija upozoravaju da je sistem nedorečen, dok zakoni jasno propisuju odgovornost vlasnika, ali retko obezbeđuju brzu reakciju države. Posledice tog pravnog i institucionalnog vakuuma, ističu, najčešće snose građani.
Advokat Edin Turković ističe u razgovoru za Euronews Srbija da u slučaju štete prema trećim licima odgovara vlasnik objekta.
“Osnovno i glavno pravilo je da odgovara vlasnik objekta. Tu se radi o takozvanoj objektivnoj odgovornosti. Sama zgrada koja je u rušenom stanju po pravnoj teoriji predstavlja opasnu stvar. To znači da lice koje je držalo te stvari mora da ima pojačanu opreznost što se tiče zgrade, odnosno tog objekta i u rukovanju i korišćenju tog objekta”, kaže.
Tanjug/Amir Hamzagić
Kako dodaje, kada je neki predmet definisan kao opasna stvar, oštećeni ima pravo na naknadu štete, ukoliko do nje dođe.
“U slučaju Džordža Vašingtona, kako kažu da su tu bili automobili koji su oštećeni, imaju pravo na naknadu štete, samo mora da dokaže to da je šteta koju je pretrpeo nastala od štetnog događaja, odnosno od pada zgrade. Dakle, pravilo je osnovno da vlasnik odgovara u takvim slučajevima”, rekao je.
Pravna odgovornost je jasna, ali se sporo ostvaruje
Na pitanje da li je potrebno da vode sudski spor kako bi se nadoknadila šteta, on objašnjava da bi dogovor oštećenih i vlasnika objekta bio najbolje rešenje.
Povezane vesti
“Idealna situacija bi bila kada bi oni podneli zahtev i uz to bi priložili naravno relevantne dokaze. Na primer od majstora račune i kažu, toliko je šteta, isplatite mi vi dobrovoljno. U slučaju da vlasnik objekta neće to da isplati dobrovoljno, ona je jedina opcija da se tuži, odnosno da se pokrene sudski spor pred nadležnim sudom”, objasnio je on.
Kaže da kada se desi ovakva situacija, važno je da se odmah obezbede dokazi.
“U konkretnom slučaju, da dođe policija, završi zapisnik. Takođe da se, ako su neki svedoci u blizini, da se odmah uzmu njihovi podaci. Potrebno je hitno veštačenje da se izvrši i u takvim slučajevima da se pribave dokazi za dalji postupak”, objasnio je Turković.
Naglašava da je investitor dužan da sam vodi računa o stanju svoje zgrade. Svaku štetu koju taj objekat počini, on je, kaže, odgovoran.
Građevinski inženjer Zoran Đorđević kaže za Euronews Srbija da građevinska inspekcija je vlasniku zgrade bila naložila da preuzme akciju, međutim on to nije uradio, ali se postavlja pitanje, da li su inspektori mogli da mu nalože da objekat sanira o svom trošku. On objašnjava da je praksa u Zapadnoj Evropi takva, da ukoliko vlasnik to ne uradi, država sanira objekat i stavlja hipoteku na zgradu.
Tanjug/Amir Hamzagić
“Ne postoji taj sistem šta onda. Sada smo kao društvo stigli dotle da moramo ozbiljnije da se pozabavimo održavanjem objekata. Recimo Beograd kao grad bi mogao da iskoristi svoje snimke Oka Sokolovog i da proceni koji objekti su potencijalno opasni”, rekao je.
Na konstataciju da dosta ljudi u Beogradu živi verovatno u nebezbednim objektima, Đorđević kaže da je reč o kompleksnom pitanju.
Povezane vesti
“Može doći inspekcija i zabrani korišćenje objekta, ali ste vi često u situaciji da taj koji živi u tom objektu zaista nema gde da izađe. On je dobio rešenje po kome mora da izađe, on neće izaći jer nema gde, a ako se nešto desi on je sam kriv jer je dobio upozorenje”, kaže.
Može li država da reaguje sama?
Sagovornici su saglasni da država ima ograničene mehanizme, ali i da ih retko koristi. Turković smatra da bi u situacijama kada postoji neposredna opasnost po bezbednost ljudi ili imovinu, država mogla da interveniše.
“Po mom mišljenju, država može da sanira objekat ako preti neposredna opasnost, a zatim da traži regres od vlasnika. Problem je što se to u praksi gotovo ne dešava“, navodi on.
Đorđević dodaje da je ključni problem izostanak sistemskog rešenja.
“Mi smo kao društvo došli do tačke kada moramo ozbiljnije da uredimo održavanje objekata. Nije racionalno da čekamo da se nešto sruši da bismo reagovali”, kaže on.
Poseban izazov predstavljaju objekti koji imaju kulturno-istorijsku vrednost, ali su u lošem građevinskom stanju. Đorđević ističe da bezbednost mora imati prednost, ali i da postoje modeli kako se to može rešiti bez gubitka identiteta grada.
“Postoje zakonski, a pogotovo razumni mehanizmi, da se vi pobrinete za ruševni objekat koji iz nekog razloga ne može samo da se sravni sa zemljom. Ja bih se podsetio kako izgleda hotel Hilton na Budimpeštanskoj tvrđavi. Znači, neko je dovoljno razumno, ali nije to radio preko kolena. Rekao, dobro, kako treba da izgleda hotel da mi ne naruši moj spomenik”, kaže.
Navodi da postoje ozbiljne studije koje jasno kažu šta mora da se ukloni iz građevinskih razloga, a šta može da se sačuva.
“To ne znači da treba slepo rušiti, već da se planski i stručno odlučuje”, rekao je.
Kompletno gostovanje i detaljnije o ovoj temi pogledajte u videu koji se nalazi iznad teksta.
Komentari (0)