Finalisti nastavničke nagrade: Kako uspevaju da drže pažnju učenicima i koje sve metode praktikuju

Izabrani su finalisti konkursa "Prosvetitelj", nastavničke nagrade koja ima za cilj da prepozna i istakne pozitivan utikaj koji nastavnici, učitelji i vaspitači pružaju svojim zajednicama. Jedna od četiri finalista Iva Subotić Krasojević, profesorka istorije umetnosti u školi Tehno-arta u Beogradu kaže za Euronews Srbija da se žiri ozbiljno bavio prijavama i da je prepoznao nešto što vredi i istaći kao dobru priču u obrazovanju. 

Ona je rekla da su u obrazovanju, u prosveti priznanja ove vrste retka i da su ona nekako ekskluziva.

"Žiri se ozbiljno bavio prijavama, nekim našim pričama, primerima, prepoznao nešto što vredi i istaći kao dobru priču u obrazovanju", rekla je ona.

Za profesorku Subotić Krasojević je karakteristično da sa decom koristiti igrice na časovima i da na taj način pokušava da ih privuče. Kako se spajaju istoriju umetnosti i Minecraft? 

"Minecraft je u stvari postao neka dominanta, čini mi se od kako je krenula ova priča, ali to je samo jedna od stvari. Igrice, odnosno taj Minecraft je prosto jedna od tih priča koje sam ja spontano i to na podsticaj učenika zapravo započela s njima. A sve to kao što je igrica, kao što je Minecraft ili bilo što drugo što koristimo i moje kolege koji su sad ovde u ovoj konkurenciji i mnogi drugi nastavnici, zapravo je da sa decom pričamo s razumevanjem", naglasila je ona.

Ona je dodala da na decu ne treba gledati kao na strance, na nove generacije koje donose nešto novo i koje profesori ne razumeju i koja profesore ne razumeju, nego da se razgovara i da profesori pokušavaju da iz njihovog ugla sagledaju stvari.

"Otud je došlo i to da se nekad igramo na ovaj način, nekad na neki drugi način, jer taj Minecraft je igrica koja je popularna među decom već dosta dugo, decom različitog uzrasta. Ispostavilo se da kada se obrađaju neki pojmovi, neke priče u istoriji umetnosti, kao što je, na primer, arhitektura srednjovekovnih manastira, koja deluje vrlo strogo i ozbiljno, onda postoji nešto što oni mogu kroz jedan zanimljiv način koji je njima vrlo blizak da savladaju mnogo direktnije", rekla je profesorka. 

Koje još metode rada praktikuje

Profesorka je ispričala da neki put uspe da stvorim neki metoda ili neku tehniku ili način da učenike za nešto zainteresuje. 

Ona kaže da deca danas manje nose knjige i sveske u školu i neki klasičan pribor koji profesori možda još uvek od njih očekuju, ali svi imaju mobilne telefone i oni su stalno uključeni, a predstavljaju beke distraktore njihove pažnje, pa i interesovanja. 

Prema njenim rečima, telefoni mogu da posluže kao neka vrsta upoznavanja sa starim kulturama kao što je renesansna kultura u kojoj se pojavljaju nekako portretno slikarstvo. 

"Pa smo onda mi koristili telefone da na taj način upoznamo kako funkcioniše portretno prikazivanje danas i kako to rade selfijima i kako se onda to objavljuje na društvenim mrežimama. Na taj način u stvari pokušavam da nađem neku paralelu između nečega što je stara kultura i nešto što je naše nasleđe, to što smo mi zapravo u nekim savremenim načinima života bukvalno nasledili", rekla je ona. 

Ona je ispričala da u nastavi ne koristi u tolikoj meri koristite veštačku inteligenciju i ChatGPT. 

Kiattisak Lamchan / Alamy / Profimedia

"Još uvek nisam počela time da se bavim ozbiljnije, iako planiram, ali moram da priznam da su me moji đaci čak i prijatno više puta iznenadili kada sam im zadala neki zadatak i rekla - ali nemojte sve da uradite preko chat GPT. Ja se slažem da i meni on još uvek služi ili neke druge platforme veštačke inteligencije koje koristimo kao tehnike da neke stvari koje smo ranije radili ubrzava prosto", rekla je ona.

Profesorka je dodala da se dešavalo da da učenicima zada neki zadatak koji im deluje kreativno i da joj onda oni kažu da ne koriste ChatGPT, niti da su to planirali.

"Još uvek nisam postala sručnjak za veštačku inteligenciju, ali to nam sigurno sleduje", rekla je ona.

Kreativnost i mimovi

Na pitanje šta od metoda koje primenjuje vole njeni učenici, profesorka je rekla da oni vole sve što je istraživački i što im pruža slobodu da se izraze.

"Mnogo ima igara i kada se uči i kada se obnavlja gradivo. Ima mnogo načina da se izraze, da kreativno istraže nešto o čemu se uči, da naprave neke nove sadržaje. kao što su video radovi, neki kratki filmovi, bilo šta vezano za nove medije, razni kolaži, pa čak i mimovi", rekla je Subotić Krasojević.

To je, dodaje, vrlo popularno i to je u nastavi počela da primenjuje za vreme korone.

"U onom strašnom jednom stanju, nismo znali prosto kako ćemo da započnemo. Kako smo svi bili u tom strahu, a opet preplavljeni raznim nekim mimovima, meni je palo na pamet da tako započnemo taj rad i to je imalo odličan efekat i ispostavilo se da je to u stvari odličan način da se neke stvari rekontekstualizaju. Dakle, da im se da neko trenutno, savremeno, a vrlo često i duhovito značenje", rekla je ona. 

Profesorka je naglasila da tu mladalačku buntovnost treba iskoristiti punim potencijalom da se iskaže kritički stav i kritičko mišljenje što, dodaje, jeste jedan od glavnih ciljeva. 

Ona je rekla da je dosta zahvalno spajati boravak u prirodi i učenje sa digitalizacijom, što i praktikuje.

"Nama je često u učionici vruće i onda oni jedva čekaju da negde odemo, odnosno da izađemo u dvorište. Imamo neke prostore u školi u koje volim da odlazim s njima u nekom hladu i onda to bude onako dosta spontano. Stalno govorimo o nekim inovativnim metodama, u stvari ima puno starih, tradicionalnih metoda koje se upravo zasnivaju na tom razgovoru, na živom kontaktu i onda to u prirodi biva nekako i bolje", rekla je ona.

On je navela da kada izađu ponesu krede i umesto na tabli pišu na asfaltu.

Prema njenim rečima, mnogo je takvih izlazaka u priridu, ali i poseta galerijama i muzejima.

"Radim u jednoj specifičnoj školi za umetničke zanate, između ostalog, pa smo onda i po prirodi stvari upućeni na kulturne institucije u gradu, a nekad i van grada. Uvek je najbolje kombinovati neke različite situacije, različita mesta gde nastava može da se odvija", rekla je profesorka.

Na pitanje da li je onda malo 45 minuta za jedan čas i šta misli o tome da časovi treba da se skrate, ona kaže da nekada 45 minuta prođe i njoj i učenicima da ne osete, a nekad se oduži kao što to uvek đacima i zna da se oduži.

U vreme korone, dodaje ona, kada su silom prilika držali časove 30 minuta, ispostavilo se da to može da bude dovoljno ako se dobro isplanira.

"Vrlo često jeste dovoljno zato što njima pažnja definitivno jeste skraćena. Doduše, ako radimo na neki tradicionalan i konvencionalan način i tih pola sada će biti previše", dodaje ona.

    Kompletan razgovor o ovoj temi možete da pogledate u video prilogu iznad teksta.