Mentalno zdravlje dece i prevencija nasilja: Kako prepoznati problem na vreme

Jedno od petoro dece uzrasta od 9 do 18 godina ispunjava kriterijume za najmanje jedan psihijatrijski poremećaj, pokazuju tek predstavljeni rezultati istraživanja Instituta za mentalno zdravlje. Istovremeno, dete često mora samo da napravi prvi korak i zatraži pomoć, upravo onda kada možda nema ni dovoljno snage ni poverenja da to učini.

Zbog toga se pitanje mentalnog zdravlja dece sve više pomera sa reagovanja kada problem postane vidljiv ka prevenciji, ranom prepoznavanju problema i stvaranju sistema podrške u kojem se glas deteta zaista čuje.

Psihoterapeutkinja i predstavnica Centra za prava deteta Sofija Nedeljković kaže da je jedan od najvećih problema to što društvo često reaguje tek kada situacija eskalira.

„Sve češće čekamo da požar izbije pa da ga onda gasimo. Odnosno, da problem eskalira, da se prosto neko nasilje dogodi, i da onda počnemo da reagujemo. Fokus treba pomeriti sa reagovanja kada se nešto desi na prevenciju, odnosno na prepoznavanje i pravovremeno reagovanje“, rekla je Nedeljković u emisiji "Hajde da razgovaramo".

Dete mora da bude aktivni učesnik

Prema njenim rečima, dete ne bi trebalo posmatrati samo kao korisnika usluga i nekoga o kome odrasli donose odluke, već kao aktivnog učesnika čije mišljenje mora da bude saslušano i uvaženo.

„Mi radimo za dete. Dete nije neki objekat o kom mi treba da brinemo, već je aktivni subjekat koji itekako ima svoje mišljenje. Dete, u stvari, najbolje zna šta je njemu, mnogo bolje nego što mi kao odrasli posmatrači to možemo da primetimo“, navela je ona.

Euronews Srbija

Problem je, kako dodaje, i to što deca često nemaju dovoljno poverenja u postojeće mehanizme podrške. Kao primer navodi školske pedagoge i psihologe, koji se neretko doživljavaju kao osobe kojima se ide „po kazni“.

Zbog toga je, kaže, potrebno menjati način na koji se deci predstavljaju službe podrške i omogućiti im da ih doživljavaju kao sigurno mesto kome mogu da se obrate.

Vršnjaci mogu lakše da dopru do dece

Jedan od modela koji se pokazao uspešnim jeste uključivanje dece kao vršnjačkih edukatora. Projekat „Promovisanje dobrobiti dece u zaštiti od nasilja“ bio je usmeren na osnaživanje dece da svojim vršnjacima prenose informacije o mentalnom zdravlju, nasilju i načinima prijavljivanja problema.

Projekat je sproveden u 10 gradova u Srbiji, a vršnjački edukatori držali su radionice u školama.

Nedeljković navodi da su iskustva dece koja su učestvovala u projektu pokazala da se njihovi vršnjaci lakše otvaraju nekome svog uzrasta.

„Najveći njihov utisak bio je upravo ono što su čuli od druge dece. Posle tih radionica nekad su im deca prilazila da im se povere i kažu šta prolaze u školi“, rekla je ona.

Euronews Srbija

Prema njenim rečima, takav model može biti veoma značajan, ali je važno da deca koja preuzimaju ulogu vršnjačkih edukatora budu adekvatno obučena i da imaju podršku odraslih stručnjaka.

„Vršnjaci zapravo treba da budu obučeni da to rade. Važno je da imaju mentorsku podršku, da imaju nekoga ko je tu uz njih i ko zna šta radi“, istakla je Nedeljković.

Cilj je, dodaje, da ovakvi programi ne ostanu samo projekti ograničenog trajanja, već da postanu deo sistema.

Nasilje treba prepoznati pre nego što se dogodi

Kada je reč o nasilju, prvi korak trebalo bi da bude edukacija dece pre nego što problem nastane. Nedeljković upozorava da deca ponekad ni ne prepoznaju određena ponašanja kao nasilje.

Zadirkivanje, poruke na društvenim mrežama ili uvrede mogu se predstavljati kao šala, zbog čega dete možda neće prepoznati da mu je potrebna pomoć.

„Prvi korak je da deci pričamo pre nego što se desi nasilje, da ih informišemo o tome kome mogu da se obrate“, rekla je ona.

Centar za prava deteta napravio je platformu „O tebi se radi“, na kojoj deca mogu da pronađu informacije o tome šta da urade ukoliko trpe nasilje, kome mogu da se obrate i gde mogu da potraže anonimnu podršku.

Ipak, Nedeljković ističe da nije dovoljno samo imati dostupne mehanizme pomoći. Ključno je da dete zna za njih i da ima poverenja da će, ukoliko se obrati, biti zaštićeno.

„Prva stvar koja je najvažnija u svemu jeste da detetu mora da se veruje“, naglasila je ona.

„Moramo da naučimo kako da razgovaramo sa decom“

Poseban izazov predstavlja razgovor sa detetom za koje postoji sumnja da trpi nasilje ili se suočava sa nekim drugim problemom.

Nedeljković smatra da odrasli moraju da nauče kako da pristupe detetu i da komunikaciju prilagode njegovom uzrastu i iskustvu.

„Pokušam da se nekako vratim na nivo na kom je dete. Da se setim kako je to meni bilo kada sam bila tih godina i da probam iz tog ugla da razgovaram sa detetom“, rekla je.

Istovremeno, zaštita deteta ne može biti odgovornost samo jedne institucije. Potrebna je saradnja zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, lokalne samouprave, ali i pravosuđa.

„Ti profesionalci moraju međusobno da razgovaraju, da razmenjuju i da funkcionišu. Do sada se to više zasnivalo na ličnom kontaktu i entuzijazmu. Trebalo bi da se to uvrsti u sistem“, ocenila je Nedeljković.

U okviru projekta formirani su multisektorski timovi koji okupljaju predstavnike različitih službi, a u planu je i izrada „mape puta“ koja bi trebalo da pruži sveobuhvatan prikaz koraka potrebnih za unapređenje brige o mentalnom zdravlju dece i prevenciju nasilja.

"Svako u školi može da primeti da se sa detetom nešto dešava"

Nedeljković ističe da fokus na dete istovremeno znači i rad sa njegovim neposrednim okruženjem – roditeljima, školama i drugim odraslima koji su svakodnevno u kontaktu sa njim.

U okviru projekta organizovani su treninzi za nastavno i nenastavno osoblje u školama.

„I domar u školi i tetkica i svako ko je u školi može primetiti da se sa detetom nešto dešava“, rekla je ona.

Zbog toga je važno da što veći broj ljudi zna da prepozna promene u ponašanju deteta i zna kako da reaguje.

O mentalnom zdravlju mora više da se govori

Govoreći o razlozima zbog kojih se beleži zabrinjavajuća slika mentalnog zdravlja dece, Nedeljković navodi da na decu utiče šira društvena atmosfera, porast nasilja, ali i sadržaji kojima su svakodnevno izložena. Ipak, kao jedan od ključnih problema izdvaja nedovoljno otvoren razgovor o mentalnom zdravlju.

„Sada pričamo više nego što smo pričali pre pet ili deset godina, ali opet ne mislim da je dovoljno“, rekla je.

Zbog toga smatra da se podrška ne sme svesti samo na kampanje i medijske razgovore, već da je neophodno direktno raditi sa decom.

„Mislim da je mnogo važno da uđemo u škole i da razgovaramo na licu mesta sa decom, a ne samo da gostujemo na televizijama. Mislim da je naš posao da direktno sa decom razgovaramo“, zaključila je Nedeljković.