"Imaš ajfon ili si isključen": Kako su preskupi telefoni postali ulaznica za društvo u beogradskim školama

U pojedinim beogradskim školama sve je prisutniji zabrinjavajući trend: deca koja nemaju najnovije modele pametnih telefona, prevashodno uređaje marke ajfon, izložena su podsmehu, pa čak i potpunom isključivanju iz društva vršnjaka. Gotovo da ne postoji odeljenje u kojem deca ne poseduju pametne telefone koji koštaju i do 1.800 evra, što je neretko dovedeno do nivoa parodije. Kako smo došli do toga da materijalni status postane jedino merilo vrednosti među školarcima i kolika je tu zapravo odgovornost odraslih?

O ovom ozbiljnom problemu međuvršnjačke diskriminacije za Euronews Srbija govorila je psiholog Snežana Repac, ističući da je ovo postala naša svakodnevica u kojoj mladi pronalaze pogrešnu prečicu do poštovanja i priznanja u kolektivu.

"Poznato je da deca vole da se afirmišu u svojim društvenim grupama ili u svojim razredima upravo preko finansijskog statusa njihovih roditelja, pre svega zbog toga što je to neka prečica do poštovanja, do toga da ne budu isključena i da ih društvo bolje prihvata", objašnjava Repac.

Prema njenim rečima, umesto da se deca dokazuju kroz lične vrline, da grade stabilno samopouzdanje i stvaraju koherentan kolektiv u kojem niko nije odbačen, ona pribegavaju materijalnim simbolima. Sredina danas retko promoviše prave vrednosti, pa najskuplji uređaji postaju takozvana "ulaznica u društvo". Oni služe u hijerarhiji moći i popularnosti kao jasan pokazatelj da dolaze iz bogatih porodica i da su im roditelji statusno uspešni.

Uticaj influensera i roditeljski strahovi

Na pitanje odakle deci ideja da je materijalni status apsolutni imperativ u tako ranom uzrastu, psihološkinja ima jasan odgovor - model ponašanja se preuzima od roditelja i iz najbližeg okruženja, ali svakako i iz medija.

"Preko društvenih mreža vidimo influensere koji stalno promovišu najskuplje modele telefona, luksuzan stil života i skupa putovanja. Ako neko ko je mlad gleda te svoje idole koji promovišu materijalne vrednosti kao nešto što je vrednije od duhovnosti, oni to jednostavno prihvataju", navodi Repac.

Ona upozorava da su u tom osetljivom životnom dobu vršnjaci često veći autoritet od samih roditelja ili nastavnika. Zbog toga svako ko odstupa od nametnutih materijalnih pravila rizikuje da bude potpuno ismejan i izolovan. Iako bi jedino racionalno objašnjenje za posedovanje tako skupe opreme bilo bavljenje snimanjem video materijala, jasno je da je u pitanju isključivo borba za prestiž.

Ovaj fenomen, međutim, u našoj zemlji datira iz ranijih decenija. Sagovornica podseća da je sličnih situacija bilo i sedamdesetih godina, kada se naše društvo tek okretalo zapadnim, potrošačkim vrednostima. Tada su statusni simbol bile brendirane patike iz inostranstva, a oni koji su ih imali automatski su dobijali poene u očima druge dece.

Kada je reč o roditeljima, razlozi za povinovanje ovom opasnom trendu su višestruki. Jedna grupa pokušava da kompenzuje sopstveni osećaj uskraćenosti iz ranog detinjstva.

"Kupuju deci opremu baš zbog toga što se sećaju kako su se oni loše osećali jer nešto nisu imali, pa žele to da izbegnu", ističe psiholog, navodeći da je to nesvesno priznanje poraza. Sa druge strane, postoje i roditelji koji, u paničnom strahu da im dete neće biti prihvaćeno, idu daleko iznad svojih realnih finansijskih mogućnosti i podižu kredite kako bi detetu obezbedili statusni simbol i preko potreban mir u školskoj klupi.