Ispovesti žrtava "Oluje": Stojankin otac je ubijen braneći porodicu, Nadi su žive roditelje bacili u vatru spaljene kuće
Komentari
03/08/2025
-20:43
Na današnjoj ceremoniji obeležavanja Dana sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji "Oluja", koja se večeras održava u Sremskim Karlovcima, žrtve progona ispričale su potresne priče i prisetili se svojih najmilijih koji su ubijeni.
Boro Ostojić iz Kostajnice je ispričao kako se njegovoj porodica ponovila ista sudbina kao 1941.
"Pomaže Bog, draga braćo i sestre. Ja sam Boro Ostojić iz Kostajnice. U koloni sam došao u Srbiju. Danas živim u Beogradu sa suprugom i četvoro dece. Ovo je kuća koju je hrvatska vojska spalila. Najpre su sve opljačkali i do temelja spalili. Ista sudbina je bila i 1941. Isto su sve do temelja spalili. 1941. godine su takođe mog oca, njegove sestre, gledale kako su Ustaše zaklale njegovog oca, mog dedu. Znači, prisustvovale su tom činu. Moj otac i dan-danas živi sa tom slikom kako je Ustaša klekao na njegove grudi i prerezao mu grlo nožem. Zamislite te devojčice koje su živele sa tom slikom ceo svoj život. Veliki pozdrav, hvala vam", ispričao je Boro Ostojić.
Stojanka Vladić Ignjatović ispričala je kako je njen otac Stojan ubijen braneći porodicu i komšije.
"Stojim tu pred vama sa slikama iz mog sretnog djetinjstva i kućom koju smo napustili u avgustu 1995. od koje je ostao samo ključ od ulaznih vrata. A to nas neće pokolebati, nas Krajišnike, da volimo svoju Krajinu, da čuvamo našu tradiciju i naše korene, a mlađim generacijama moramo prenositi ko smo i šta smo i prenositi im istinu o našem stradanju da se ne bi ponovilo. Ja sam Stojanka. Došla sam u koloni sa majkom, bežeći od 'Oluje'. Ovo na slici je moj otac Stojan, ubijen 1991. braneći svoju porodicu i komšije. U našoj porodici to nije jedina tragedija, par godina ranije u nesrećnom slučaju izgubio je u jednom danu dve sestre rođene. Moji deda i baka su već i onako bili nemo od bola i odlučili su u 'Oluji' da ostanu u porod grobova svoje dece. Kao da to nije bilo dovoljno. Sve što im se desilo, zapalili su im i ognjište. Oni su to gledali. Baka je tih dana umrla. Ja ni dan danas ne znam koji dan se to desilo i datum. Deda je poživeo još par godina, ako se to zvao život, nadajući se da ću ja nekad doći. Ali nismo se sreli, jedino smo razmenili dva pisma preko nekih dobrih ljudi. To je bilo sve. Hvala", podelila je Stojanka Vladić Ignjatović svoju potresnu priču.
Nada Bodiroga govorila je o tome kako su njeni roditelji živi bačeni u vatru.
"Ja sam Nada Bodiroga. Ja nisam došla o nesretnoj koloni 'Oluja'. Ja progon i 'Oluju' preživljavam punih 30 godina, tragajući za posmrtnim ostacima mojih roditelja Teodora i Danice Samardžije, čiju sliku danas ovde držim, a koji se vode nestali od 7. avgusta 1995. godine. Nisu pošli sa onom nesretnom kolonom, jer su tada poverovali tadašnjem predsedniku države Hrvatske, da on nije činio zločine i nije bio pripadnik vojske, slobodno ostane na svom kućnom pragu i da im se garantuje svaka sigurnost. Vratili su se iz kolone, ostali su na svom kućnom pragu, 7. avgusta hrvatska vojska ulazi u moje selo Slavsko polje, zatiče moje roditelje na kućnom pragu, pali kuću, sve okolne zgrade, njih žive baca u vatru. A njihove očeve 1941. godine zaklali su u glinskoj crkvi. Hvala vam!", prisetila se Nada.
Povezane vesti
Jelena Hrvačević prisetila se prizora sa Petrovačke ceste.
"Svoj dom u Kninu i Dinaru nosim u srcu zauvek, jer kako kaže moj otac u svojim stihovima, na tu škrtu krašku zemlju ponosno je srce moje. Da nikad ne zaboravimo sećanja na Krajinu čija smo deca, mržnju koja nas je proterala, beznađe i strah koji nas je obuzimao dok smo u koloni nepreglednoj spasavali gole živote i nadu i spasenje koje smo dobili tamo gde smo jedino slobodni, u majci i otadžbini našoj u voljenoj jedinoj Srbiji", rekla je Hrvačević koja je danas supruga sveštenika crkve Blage Marije u Banstolu", ispričala je Jelena Hrvačević.
Ona je podsetila da su nju i njenu porodicu 4. avgusta probudile granate koje su padale na Knin, da joj je otac bio na ratištu, i da su majka, baka i strina panično šetale po kući, ne sluteći šta ih čeka.
"Ja, tada dete od sedam godina, nisam bila svesna onoga što se oko mene događa. Danas shvatam koliko je sve to bilo strašno i koliko su naši životi bili ugroženi", kazala je ona i dodala da su čekali oca da se vrati kući.
"Sumrak se već spuštao i iz sela su skoro svi otišli – kuće su bile zatvorene, dvorišta prazna, tišina je bila teška kao kamen“, rekla je ona i navela da joj je otac tada došao i da su se spakovali i krenuli.
"Ispred je bila nepregledna kolona. Jutro je svanulo, a kolona je postala još veća. Ljudi umiru i sahranjuju ih pored puta. Evo nas na Petrovačkoj cesti, oko nas sve gori. Bombardovali su kolonu nedužnih ljudi. Prolazimo pored kamiona u plamenu, kasnije saznajemo da je u njemu poginulo petoro male dece. Stižemo u Srbiju – sloboda konačno. Ni slutili nismo da nam je majka životno ugrožena. Bila je u šestom mesecu trudnoće, nosila je mog brata. Usled stresa, bebi je prestalo da kuca srce", rekla je Hrvačević i dodala da su njenu majku spasili ali da njen brat nije dobio šansu da živi.
Dodala je da joj je deda došao nakon 44 dana, da im nikada nije ispričao užase kroz koje je prošao, i da se upokojio u 65 godini na Božić, jer nije mogao da prežali Krajinu.
Povezane vesti
"U ovim predivnim Sremskim Karlovcima sam upoznala supruga čija je životna priča slična mojoj. Udala sam se i otišla u Ameriku. Nisam se tamo puno zadržala. Ne mogu ja bez moje Srbije."
Povezane vesti
Komentari (0)