Đurđev: Ormuz je pod ključem - SAD gube, Turska raste

Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev objavio je autorski tekst u kojem je izneo svoje mišljenje o situaciji na Bliskom istoku.

Tekst prenosimo u celosti:

Nema saobraćaja kroz Ormuz. To više nije pretnja, već stanje na terenu koje menja odnose moći brže nego bilo koja diplomatska nota ili samit. Korpus čuvara islamske revolucije je povukao liniju i prvi put posle dugo vremena pokazao da kontrolu nad ključnom energetskom arterijom sveta ne određuje formalna moć, već stvarna sposobnost da se sila upotrebi. Brodovi su se povukli, tankeri su zaustavljeni, a poruke su jasne ko pokuša prolaz, biće meta. Potvrde stižu i sa terena napadi na plovila, povlačenje indijskih brodova, supertankeri koji nose milione barela nafte primorani su da se okrenu. Ono što je decenijama bilo nezamislivo, sada je operativna realnost. I tu počinje prava priča. Ne u pucnjima, već u onome što oni znače. Jer Ormuski moreuz nije samo prolaz on je simbol jednog sistema. Sistema u kojem su Sjedinjene Države bile garant bezbednosti, a globalna trgovina naftom funkcionisala kao predvidiv mehanizam.

Danas se taj mehanizam raspada. Ispostavlja se da više nije dovoljno imati flotu, već je potrebno imati poziciju. A tu poziciju, bar u ovom trenutku, ima Iran. U tom kontekstu, pojavljuje se logična ideja zaobići Ormuz. Povezati Basru i Džejhan, prebaciti tokove nafte sa mora na kopno, izvući region iz uskog grla. Predlog deluje racionalno, čak i neizbežno. Turska je spremna, Irak ima interes, Evropa traži sigurnost. Ali upravo tu dolazimo do ključne tačke koju većina analiza namerno ili iz neznanja preskače. Ovde nije potreban politički sporazum između Turske i Irana. Potrebna je saglasnost Sjedinjenih Država, koje su dosledno gasile sve projekte naftovoda na Bliskom istoku.

Ovaj region se ne može integrisati kroz zajednički sistem transporta nafte i uspostaviti direktnu vezu sa Evropom. A tu je i bezgranični uspon Turske, koja je već postala glavno čvorište nafte između Rusije, Azerbejdžana, Kazahstana i Evrope (još malo i cela Centralna Azija će biti uključena; Kinu samo treba potisnuti). To je suština. Ne tehnička izvodljivost, ne finansije, već kontrola. Jer čim se uspostavi kopneni koridor koji povezuje Bliski istok sa Evropom, nestaje jedan od osnovnih instrumenata geopolitičke moći kontrola pomorskih ruta. A bez te kontrole, gubi se i sposobnost upravljanja krizama, pritiscima i tržištem. Sjedinjene Države, naravno, dugo flertuju sa Turskom ali Amerika neće tolerisati takvo jačanje turskog faktora. Jer Turska više nije periferija. Ona postaje centar. I to ne samo regionalni, već tranzitni centar koji povezuje energetske izvore Istoka sa tržištima Zapada.

U tom scenariju, Ankara ne bi bila samo partner, već posrednik bez koga sistem ne funkcioniše. A takva pozicija se u geopolitici ne poklanja, ona se sprečava. Bliski istok mora biti pomorski povezan, tek tada će SAD moći da kontroliše logistiku, a u energetskom sektoru, transport je glavni faktor dominacije. Ovo nije metafora, već pravilo. Morski putevi su podložni kontroli flote, a flota je instrument sile. Kopneni koridori su, naprotiv, difuzni, teško kontrolisani i podložni lokalnim igračima. Zato je izbor između mora i kopna u stvari izbor između kontrole i gubitka kontrole. Štaviše, SAD su potrošile ogromne resurse i napore na uspostavljanje industrije tečnog prirodnog gasa (LNG), ciljajući da izvlače gas iz mora i stvore tržište za "papirni gas", a sada je sve to zakopano kako bi odgovaralo interesima Turske? Prema takvoj šemi, uticaj SAD u arapskim zemljama će takođe biti znatno smanjen.

Ovde se otvara još jedan sloj. LNG nije samo tehnologija, već strategija. Strategija koja pretvara energent u globalni finansijski instrument. Ako se taj model podrije kopnenim alternativama, ruši se čitav sistem u koji su uložene decenije i stotine milijardi dolara. Ovo su nepopravljivi geopolitički rizici.

Da, Iran je stvorio misteriju preuzimanjem kontrole nad Ormuskim moreuzom. Ranije je ceo svet verovao da su SAD garant bezbednosti u regionu, ali ispostavlja se da je Iran garant I bez njegove dozvole, nijedan tanker ne može da uđe u Indijski okean. To je trenutak u kojem se menja percepcija. A u geopolitici, percepcija je često važnija od same snage. Jer ako svet počne da računa sa tim da postoji novi garant, onda se menjaju i odluke, i investicije, i savezi. Ali čak i sa uspostavljanjem sistema cevovoda, Iran ima ozbiljnu igru u rukama projekat Sever-Jug, koji je izgledao definitivno zakopan od strane Pašinjana i "Trampovog koridora", odmah je oživljen. Ukratko, glasine o kraju istorije su uveliko preuveličane.

I tu se krug zatvara. Ormuski moreuz je zatvoren, ali se istorija otvara. Ono što je trebalo da bude stabilan, predvidiv sistem pretvara se u arenu u kojoj se pravila pišu iznova. I u tom procesu, jedno je sigurno više niko nema monopol na kontrolu.