"Crno zlato" Karakasa: Kako Venecuela veže Kubu, Kinu, Rusiju i Iran kroz naftu i geopolitičke saveze
Komentari
18/01/2026
-11:58
Više od dve decenije, venecuelanska nafta je funkcionisala manje kao roba, a više kao diplomatski instrument, kružeći kroz bilateralne sporazume, garantovane zajmove i robne razmene koje su zaobilazile tradicionalne tržišne mehanizme.
Od 1999. godine nadalje, uzastopne vlade su promovisale strategiju koja je povezivala spoljnu politiku, državno finansiranje i upravljanje glavnom industrijom u zemlji. Rezultat je bila mreža bilateralnih saveza koja je veliki deo venecuelanske sirove nafte usmeravala van uobičajenih tokova kupovine i prodaje.
Ovaj model se učvrstio u uslovima visokih cena nafte i rastućih finansijskih ograničenja. Kuba, Kina, Rusija i Iran postali su ključni partneri u jednoj arhitekturi koja kombinuje snabdevanje energijom, kredite, tehničku saradnju i diplomatsku podršku, piše Euronews.
Pod predsednikom Ugom Čavezom, nafta je postala centralni element redefinisanja venecuelanske spoljne politike. Energetska diplomatija predstavljena je kao instrument regionalne integracije i saradnje Juga sa Jugom.
Karakas je počeo da nudi naftu pod povlašćenim uslovima kroz bilateralne i multilateralne sporazume, uz dugoročne modele finansiranja i nemonetarne mehanizme nadoknade.
Tanjug/AP/Ariana Cubillos
Ovi sporazumi su se oslanjali na snagu PDVSA-e u ranoj fazi čavizma, kada je proizvodnja ostajala visoka, a prihodi omogućavali preuzimanje velikih spoljnih obaveza. Sirova nafta je služila kao sredstvo za uspostavljanje stabilnih političkih saveza i jačanje prisustva Venecuele u Latinskoj Americi i na Karibima.
Američki politikolog Havijer Koreales opisuje venecuelansku naftnu politiku pod Čavezom kao primer "holandske bolesti", termina koji se u ekonomiji koristi da opiše situaciju u kojoj razvoj jednog posebno prosperitetnog sektora dovodi do zapostavljanja drugih važnih sektora u nacionalnoj ekonomiji.
Povezane vesti
Kako Koreales navodi u svojoj knjizi "Zmaj u tropima" (A Dragon in the Tropics), Čavez nije bio prvi predsednik u istoriji Venecuele opčinjen obećanjem nafte, ali je bio onaj pod čijim je vođstvom sektor najviše propao, a većina statističkih pokazatelja ukazuje na pogoršanje stanja u industriji od početka njegove vladavine.
Tanjug/AP/Matias Delacroix
Nakon Čavezove smrti, vlada Nikolasa Madura zadržala je osnovnu strukturu ovih savezništava.
Pad proizvodnje nafte i propadanje infrastrukture uticali su na broj sporazuma, ali nisu promenili njihovu suštinsku logiku. Nafta je ostala ključni faktor u održavanju političkih i finansijskih odnosa sa strateškim partnerima.
Tokom ovog perioda, isporuke sirove nafte uglavnom su korišćene za ispunjavanje ranije preuzetih obaveza, otplatu dugova ili obezbeđivanje osnovnih potrepština. Mreža savezništava se prilagođavala novim ograničenjima, ali je i dalje predstavljala okosnicu velikog dela spoljne i ekonomske politike zemlje.
Sistem razmene izvan konvencionalnog tržišta
Više od dve decenije, venecuelanska nafta je uglavnom kružila kroz bilateralne sporazume, garantovane zajmove, robne razmene i sporazume o saradnji. Ovakav sistem je smanjio direktnu izloženost tržištu i tradicionalnim mehanizmima formiranja cena.
YURI CORTEZ / AFP / Profimedia
Rezultat je bio model međunarodnog pozicioniranja zasnovan na stabilnim odnosima sa ograničenim brojem partnera, u kojem je nafta služila kao finansijska garancija, diplomatski instrument i osnova za saradnju.
Ova mreža se vremenom razvijala i još predstavlja centralni element za razumevanje današnje ekonomije i spoljne politike Venecuele.
Povezane vesti
Kuba: Energija u zamenu za usluge
Početkom 2000-ih godina, Venecuela je garantovala redovne isporuke nafte Kubi u zamenu za profesionalne usluge i saradnju.
Ovaj aranžman se proširio kroz PetroCaribe, uključujući brojne karipske zemlje uz odloženo plaćanje i povlašćene cene.
Rohelio Nunjes, viši istraživač Instituta Elkano, izjavio je da je zavisnost Kube od venecuelanske nafte danas veća nego ranijih godina, iako su primljene količine manje.
Povezane vesti
Ta nafta se nije koristila samo za domaće potrebe, već je godinama značajan deo preprodavan na međunarodnim tržištima, što je omogućavalo finansijske prihode Havani — prihode koji su nestali kada su Sjedinjene Države pojačale presretanja i sankcije.
Manuel Idalgo, ekonomista sa Univerziteta Pablo de Olavide, izjavio je da je Kuba uvozila približno 30 odsto svojih energetskih potreba. Prekid venecuelanskih isporuka dodatno pogoršava već kritičnu situaciju.
Tanjug/AP/Edgar Frias
Prekid ovog energetskog odnosa, kako je Idalgo rekao, "pogađa u samu srž" i u potpunosti utiče na kubansku ekonomiju. Ovaj spoljašnji pritisak mogao bi da primora režim na određena prilagođavanja, iako ne nužno odmah.
Idalgo je ukazao i na neuobičajene izjave u zvaničnim kubanskim medijima sa elementima samokritike, što je, kako kaže, "nešto što se godinama nije viđalo".
Govoreći o kubanskom uzvratnom davanju, Idalgo je podsetio na razmenu roba, uključujući šećer i tradicionalne izvozne proizvode, kao i na pružanje usluga.
Kina: Finansiranje putem kredita obezbeđenih naftom
Od kasnih 2000-ih godina, kineske državne banke su odobravale kredite obezbeđene naftom, čime su postale jedan od glavnih spoljnjih izvora finansiranja Venecuele. Otplata je bila strukturisana kroz isporuke sirove nafte, što je podrazumevalo dugoročne obaveze kontinuiranog snabdevanja.
Ovo je venecuelanskoj državi omogućilo pristup finansijskim sredstvima u trenutku kada su međunarodna finansijska tržišta bila zatvorena ili ograničena. Kineske kompanije su učestvovale u projektima istraživanja i proizvodnje, naročito u Orinoko naftnom pojasu.
Idalgo je rekao da je Peking iskoristio tešku situaciju Venecuele kako bi ojačao svoje prisustvo. Ipak, venecuelanska nafta verovatno nije bila glavni cilj Kine, budući da je reč o teškoj sirovoj nafti, zahtevnoj za preradu, sa visokim troškovima i ograničenim izvoznim kapacitetima zbog nedostatka ulaganja.
Venecuela je proizvodila ispod svog potencijala, što je smanjivalo ekonomsku atraktivnost sirove nafte. Kineski interes bio je više usmeren na druge sirovine i strateško pozicioniranje, iako su, kako je rekao Idalgo, sporazumi "prilično nejasni".
Idalgo je opisao reakciju SAD kao deo strategije za ograničavanje kineskog pristupa resursima i strateškim pozicijama u Južnoj Americi, pri čemu Vašington region smatra svojom sferom uticaja.
Od 2000. godine Peking je postao prvi ili drugi najveći trgovinski partner većine zemalja Latinske Amerike, ispred Vašingtona. Nesigurnost izazvana povećanim američkim tarifama tokom predsedništva Donalda Trampa ubrzala je ovaj proces.
U slučaju Venecuele, Kina je postala glavno odredište za izvoz nafte, što čini gotovo 95 odsto spoljnih prihoda zemlje.
Nakon pada Madura, američki državni sekretar Marko Rubio izjavio je da Vašington neće dopustiti da "zapadna hemisfera postane baza operacija za protivnike, konkurente i rivale Sjedinjenih Država".
Kineske firme spadaju među retke strane kompanije koje i dalje rade u Venecueli. Državna China National Petroleum Corporation upravlja nekoliko zajedničkih ulaganja (joint ventures) u naftnom sektoru.
Tanjug/AP/Matias Delacroix
Prema američkom think‑tanku American Enterprise Institute, kineske investicije u venecuelanski naftni sektor od 2016. do 2023. godine iznosile su oko 2,1 milijardu dolara.
Hapšenje Madura i povećana politička nestabilnost povećali su izloženost Kine u toj zemlji. Venecuela prema Pekingu duguje više od 10 milijardi dolara, a ostaje neizvesno da li će taj dug ikada biti vraćen.
Prošle godine venecuelanska nafta činila je oko 4 odsto ukupnog kineskog uvoza sirove nafte.
Uprkos odlasku Madura, veliki deo administrativne strukture zemlje ostao je netaknut.
Rusija: Geopolitičko partnerstvo
Rusija je ojačala svoje odnose sa Venecuelom kroz partnerstva u energetskom sektoru. Ruske kompanije su postale uključene u zajedničke naftne projekte, doprinoseći kapitalom, tehnologijom i operativnim kapacitetima u proizvodnji sirove nafte i gasa.
Energetska saradnja bila je deo šire bilateralne veze, koja je obuhvatala i diplomatsku podršku i političku koordinaciju u međunarodnim forumima.
Idalgo je rekao da nafta nije primarni motiv Moskve u odnosima sa Venecuelom. Rusija je veliki proizvođač energije i trenutno ima poteškoća da proda svoju sopstvenu sirovu naftu, pa traženje venecuelanske nafte nema smisla.
Veza sa Venecuelom odražava geopolitičke motive. Rusko prisustvo u Južnoj Americi omogućava Moskvi da vrši pritisak na Sjedinjene Države u regionu, sa Kubom kao ključnim partnerom, kao i da ima političkog i vojnog saveznika na kontinentu.
Tanjug/AP/Cristian Hernandez
Ovaj odnos takođe može olakšati pristup nekim proizvodima ili materijalima koje Rusija teško dobija na drugim tržištima. Međutim, strateška i politička komponenta prevazilazi bilo kakve direktne ekonomske koristi, kako je rekao Idalgo.
Kada se pojave dodatni detalji o nekim nedavnim epizodama, poput sadržaja isporuka koje su proveravale američke vlasti, biće moguće bolje razumeti dubinu odnosa Venecuele i Rusije, koji bi praktično mogli biti prekinuti, rekao je on.
Iran: Razmena energije pod sankcijama
Odnosi sa Iranom intenzivirali su se u drugoj polovini 2010‑ih, kada su se obe zemlje suočavale sa ozbiljnim ograničenjima na globalnim finansijskim i energetskim tržištima.
Razvijeni su direktni mehanizmi razmene koji su omogućavali snabdevanje gorivom, komponentama i tehničkom pomoći.
Ovi sporazumi su obuhvatali isporuke benzina i kondenzata za Venecuelu, kao i isporuke venecuelanske sirove nafte Iranu.
Nafta je igrala centralnu ulogu kao sredstvo razmene u šemama koje su funkcionisale izvan tradicionalnih trgovačkih kanala.
Idalgo nije dao konkretne informacije o specifičnim sporazumima između Irana i Venecuele, naglašavajući da su ti odnosi obeleženi ogromnim nedostatkom transparentnosti. Mnogi sporazumi se pregovaraju i sprovode van javnog nadzora.
Komentari (0)