Zašto se iranski predsednik izvinio zemljama Zaliva za napade?

Iranski predsednik Masud Pezeškijan iznenadio je mnoge kada se, tokom obraćanja u subotu ujutru, izvinio susedima zbog nedavnih napada na njih. Izvinjenja između država su retkost, posebno tokom aktivnih sukoba, a sama formulacija je bila upečatljiva.

Lideri obično izražavaju "žaljenje" ili se distanciraju od odgovornosti. Pezeškijan je, umesto toga, direktno priznao da su susedne zemlje bile mete i izjavio da je iranskim snagama sada naređeno da prestanu sa udarima na njih, osim u slučaju da napadi na Iran potiču sa njihove teritorije.

"Smatram neophodnim da se izvinim susednim zemljama koje su napadnute", rekao je on. "Nemamo nameru da vršimo invaziju na susedne države".

To otvara prvo pitanje - da li je ovo bilo iskreno izvinjenje i zašto baš sada?

Jedna mogućnost je da prelazno rukovodstvo pokušava da obuzda širenje regionalnih posledica sukoba. 

Neke zemlje u regionu našle su se u unakrsnoj vatri nakon udara koje su Sjedinjene Američke Države i Izrael pokrenuli u subotu, 28. februara.

Pezeškijan je sugerisao da su ovi napadi izvršeni pod instrukcijama "pucaj po sopstvenom nahođenju" nakon što je početni talas udara ubio visoke iranske komandante i poremetio centralne komandne strukture.

Kroz ovo izvinjenje, on možda pokušava da signalizira da Teheran ne želi da eskalira rat u širi regionalni sukob.

Iranian Presidency / Zuma Press / Profimedia

Ova poruka takođe implicitno priznaje političku realnost - čak i ako su neke susedne zemlje dozvolile američkim snagama da deluju iz baza na njihovoj teritoriji, Iran rizikuje dalju izolaciju ako ih otvoreno napada.

Međutim, da li će se izvinjenje pretočiti u konkretnu politiku, mnogo je manje jasno.

Izveštaji iz regiona ukazuju da napadi povezani sa Iranom ili njegovim snagama još nisu prestali. Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati su u subotu popodne saopštili da su presreli rakete koje su bile usmerene na njih.

Ukoliko se ovakvi napadi nastave, to otvara dublje pitanje o kontroli unutar iranske podeljene liderske strukture.

Od prvog talasa napada u kojem su ubijene ključne figure, uključujući vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija, donošenje odluka prešlo je na prelazni liderski savet. U teoriji, ta struktura daje ličnostima poput Pezeškijana veći uticaj nego što su ga imali ranije pod sistemom u kojem je dominirao jedan vrhovni autoritet. U praksi, međutim, sposobnost kontrole moćnih vojnih i bezbednosnih institucija, poput Revolucionarne garde, ostaje neizvesna.

Ako se udari povezani sa Iranom na susedne države nastave uprkos predsednikovoj izjavi, to bi sugerisalo ili prekide u komunikaciji ili otpor frakcija koje nisu spremne da smanje intenzitet sukoba.

Iranian Presidency / Zuma Press / Profimedia

Tvrdokorni elementi unutar bezbednosnog establišmenta dugo su tvrdili da je regionalni pritisak najjače iransko sredstvo odvraćanja protiv američke i izraelske vojne moći.

Domaće reakcije takođe odražavaju tu tenziju. Neki tvrdolinijaši su već kritikovali Pezeškijanove izjave kao slabost.

Trenutni politički trenutak u Iranu je neobičan: nekoliko najmoćnijih tvrdokornih figura na vrhu sistema je nestalo, ali mnogi niži zvaničnici i komandanti ostaju duboko sumnjičavi prema bilo kakvom pomirljivom tonu.

Za njih, izvinjenje stranim vladama rizikuje da izgleda kao kapitulacija u trenutku nacionalne krize.

Van Irana, reakcija je oblikovana sasvim drugačijim narativom. Donald Tramp je brzo na mreži Truth Social izjavio da se Iran "izvinio i predao" svojim susedima, tvrdeći da ovaj potez dokazuje da američki i izraelski vojni pritisak deluje.

Tanjug AP/Angelina Katsanis, File

Ovaj jezik takođe otkriva kako Vašington može tumačiti signale iz Teherana. Tramp je više puta insistirao da je jedini prihvatljiv ishod "potpuna predaja" Irana.

Taj zahtev stvara diplomatski paradoks.

Istorijski gledano, zemlje retko prihvataju bezuslovnu predaju samo pod vazdušnim kampanjama, bez obzira na intenzitet bombardovanja, piše BBC. Bez kopnenih snaga, iznuđivanje takvog ishoda je izuzetno teško.

Tumačenje Pezeškijanovog izvinjenja kao oblika kapitulacije moglo bi stoga poslužiti kao politički most za Vašington: način da se proglasi napredak bez formalnog odustajanja od zahteva za predajom.

Za Pezeškijana i prelazni liderski savet, računica može biti drugačija.

Postizanje primirja sada moglo bi stabilizovati situaciju pre nego što se pojavi novi stalni lider. Ako bi sledeća figura koja će dominirati iranskim političkim sistemom bila tvrdokorni sveštenik, izgledi za diplomatiju mogli bi postati još suženiji.

Ta mogućnost otvara još jedno strateško pitanje: da li se Pezeškijan pozicionira kao ličnost s kojom se može pregovarati, vrsta pragmatičnog lidera sa kojim bi zapadne vlade možda radije imale posla?

Sha Dati / Xinhua News / Profimedia

U svom obraćanju, on je pokušao da balansira između prkosa i otvorenosti, odbacujući predaju dok istovremeno signalizira uzdržanost prema susednim državama.

Istovremeno, borba za buduće rukovodstvo Irana već počinje da poprima oblik.

Različite političke i verske ličnosti, kao i komandanti unutar IRGC-a (Revolucionarne garde) i bezbednosnih snaga, mogu videti trenutnu krizu kao priliku da ojačaju svoju poziciju. Neki pozivaju Skupštinu stručnjaka da brzo deluje i izabere sledećeg lidera.

Ako Pezeškijan ne uspe da obezbedi stabilnost ili uspostavi kontrolu nad oružanim snagama, rivali bi mogli tvrditi da je potreban čvršći pristup.

Za sada, neposredni test leži izvan granica Irana.

Do sada su mnoge susedne zemlje reagovale oprezno ili su ostale neme, čekajući da vide da li će izvinjenje dovesti do stvarnih promena na terenu.

Izrael, koji sukob vidi kao retku šansu da oslabi ono što smatra dugoročnom pretnjom Irana, možda će biti manje sklon da poruku tumači kao iskren korak ka deeskalaciji.

Dvosmislenost može biti namerna.

Pezeškijanovo izvinjenje ostavlja prostor za nekoliko tumačenja: iskren pokušaj smirivanja regionalnih tenzija, taktički potez za kupovinu vremena prelaznom rukovodstvu Irana, ili početni signal političkog repozicioniranja unutar samog Teherana.

U sukobu koji je oblikovan podjednako unutrašnjim borbama za moć koliko i spoljnim ratom, to može biti sve troje odjednom, zaključuje BBC u svojoj analizi.