Uspon "politike neoosmanizma": Kako Turska koristi sukobe na Bliskom istoku za širenje moći i uticaja

Dok je čitava pažnja svetske javnosti usmerena na sukobe koje vode Izrael i SAD protiv Irana i njegovih saveznika na Bliskom istoku poput Hezbolaha u Libanu, a ranije Hamasa u Gazi, deluje da jedna regionalna sila vešto koristi taj sukob da ojača svoj uticaj. Naime, reč je o Turskoj koja je pod vođstvom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana počela da vodi sve aktivniju spoljnu politiku.

Njen uticaj naročito je prisutan u Siriji posle pada Bašara el Asada krajem novembra i početkom septembra 2024. godine, ali se takođe primećuje u drugim regionima sveta poput regiona Kavkaza (Azerbejdžan), Istočnog Mediterana (Severni Kipar i građanski rat u Libiji), Balkana (Kosovo, Bosna i Hercegovina i Albanija) i Indijskog okeana (turska baza u Somaliji).    

Eksperti iz oblasti međunarodnih odnosa i istorije ovakvu politiku Turske nazivaju „politikom neoosmanizma“, što predstavlja nastojanje turske političke elite da ojača i povrati uporišta u svim delovima sveta gde je nekada vladala Osmanska imperija. Iako je mnogim učenjacima delovalo da nakon uvođenja republikanskog uređenja u Turskoj 1923. godine od strane Mustafe Kemala Ataturka ova zemlja kreće putem promena u duhu evropskog razvoja, sekularizacije države i formiranja nacionalne države, izgleda da je ovaj proces krenuo da se odvija u suprotnom smeru.  

Presidency of the Republic of Türkiye

Od kada je turski predsednik tokom 80-tih godina Turgut Ozal formirao pojam i političku viziju „turske hemisfere“, odnosno širenja uticaja turske države na prostor od Balkana do kineskog zida, bilo je jasno da proces ide u pravcu obnove nekadašnje velike uloge ove države. Ona je zvanično definisana u knjizi „Strategijska dubina“, bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua, na osnovu koje se formirala politika neoosmanizma, odnosno jačanja uticaja Turske u svim regionima kojima je nekada upravljala Osmanska imperija (Balkan, Bliski istok, Kavkaz, Severna Afrika). Njoj je vrlo bliska i politička ideja „panturkizma“ koja želi formiranje velike turske države koja bi obuhvatila velike prostore Srednje Azije, Bliskog istoka i delova Balkana.  

Kako se ove ideje plasiraju u praksi? 

Turska država je veoma pomogla pokretu Hajat Tahrir el Šam da dođe na vlast u Siriji i obori vladu Bašara el Asada krajem novembra i početkom decembra 2024. godine. Ubrzo je nova vlada Ahmeda el Šare (El Džulani) u Damasku sklopila sporazume o vojnoj saradnji čime je ustupila turskoj vojsci korišćenje vazduhoplovne tri baze u centralnoj Siriji (T-4, baza u okolini Palmire i avio baza u Hami), obuku sirijske vojske i saradnju koja treba „da preraste u strateško partnerstvo“.  

Upravo je to ono od čega strahuju u Izraelu, Grčkoj i južnom delu Kipra. Zato su ove tri države formirale zajednički vojni savez krajem decembra 2025. godine koji je usmeren protiv nastojanja Turske da ojača svoj uticaj u ovom regionu.

Nije slučajno što je Erdogan ovaj savez ocenio kao „osovinu zla“, a turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan počeo da govori da „Turska ima sposobnost da se odbrani“ i da je reč o alijansi koja je usmerena ne samo protiv Ankare već protiv svih Muslimana („Antiislamski savez“). On je u izjavi 24. aprila ove godine takođe istakao da je „Izrael direktna pretnja globalnoj bezbednosti“ i pozvao na „kolektivni međunarodni odgovor“.  

Tanjug/AP/Pavel Golovkin

Netrpeljivost je velika i na drugoj strani. Izraelska avijacija je još početkom aprila 2025. godine bombardovala sve tri turske baze u Siriji, a zvanične izjave sve su oštrije prema Ankari, iako dve zemlje imaju znatnu trgovinsku razmenu. I lider opozicije Naftali Benet je upozorio da je „Turska novi Iran“ i da očekuje da će se izraelska draža sa njom sukobiti u budućnosti.  

U Tel Avivu, Nikoziji i Atini su planirali da im Vašington pomogne u „obuzdavanju“ Turske, a izgleda da će u tome moći da računaju i na pomoć Francuske. Njen predsednik Makron je u svojoj nedavnoj izjavi ukazao da „ako Turska bude pretila Grčkoj, mi ćemo biti na strani Grčke“. Što samo ukazuje na širi potencijal eskalacije konflikta u regionu.   

I dok traju ova prepucavanja između dve strane, režim Džulanija u Siriji je pre nekoliko dana predao turskoj vojsci vazduhoplovnu bazu u okolini Palmire, čime je ona potpala pod njen suverenitet. Na ovaj način je Turska ispunila vakum moći koji se stvorio nakon povlačenja američkih snaga iz Sirije početkom 2026. godine.  Osim što je reč o strateškom položaju odakle je moguće kontrolisati Damask, ovakvo istupanje samo povećava rizik sukoba za Izraelom, čije se trupe nalaze na Golanskoj visoravni (na 40 km od prestonice Sirije) i regionu južne Sirije gde žive Druzi.  

Ankara je o ovom istupanju obavestila Moskvu i Vašington, kao i Ujedinjene nacije, uz pojašnjenje da će eventualni akti „agresije prema bazi“ biti shvaćeni kao „pretnja nacionalnoj bezbednosti“. To u prevodu znači da su turski zvaničnici veoma zainteresovani da se duže stacioniraju o ovoj oblasti, ali i da pruže oružani otpor u slučaju napada.