Nasleđe revolucije: Zašto je Iran nerešiva enigma za svakog američkog predsednika

Bez obzira na to da li će doći do novog sporazuma ili ne, Iran će ostati najveći izazov za SAD i nakon završetka mandata Donalda Trampa, ocenjuje Bret Makgerk, analitičar CNN-a i diplomata koji je služio na visokim pozicijama u administracijama četvorice američkih predsednika - od Buša Mlađeg do Bajdena.

Makgerk se priseća januara 2004. godine, kada su američke službe u Bagdadu presrele pismo Ajmana al Zavahrija, tadašnjeg zamenika Osame bin Ladena, upućeno lideru Al Kaide u Iraku. U pismu se otvoreno najavljivalo uspostavljanje islamskog kalifata nasilnim putem. Iako je tada malo ko verovao da bi Al Kaida mogla da vlada teritorijama u srcu arapskog sveta, deceniju kasnije to je postala krvava realnost pod zastavom ISIS-a.

Pouka je jasna: kada lideri otvoreno proklamuju ideološke ciljeve i pokazuju spremnost na nasilje, moramo ih shvatiti ozbiljno. To isto pravilo, navodi Makgerk, važi i za Iran.

Različiti predsednici, ista prepreka

AP Photo/Vahid Salemi, File

Već skoro pet decenija, američki predsednici pokušavaju da obuzdaju Iran kombinacijom diplomatije, sankcija i vojne moći. Međutim, sukob traje jer je glavni pokretač iranskog ponašanja ostao nepromenjen od 1979. godine - revolucionarna ideologija Islamske Republike.

Dok se u Vašingtonu vode debate o taktikama - gde demokrate favorizuju diplomatiju i nuklearni sporazum, a republikanci "maksimalni pritisak" i vojnu moć, obe strane previđaju ključnu činjenicu: problem nije u politici SAD, već u samoj prirodi iranskog režima.

Čak i ako Tramp postigne transakcioni sporazum o otvaranju moreuza Hormuz ili nuklearnim ograničenjima, to neće promeniti kurs kojim Teheran ide poslednjih 47 godina.

Ideološka misija "džihada na Božjem putu"

AP/Iranian Revolutionary Guard's Ground Force

Ustav Irana poverava Korpusu čuvara islamske revolucije (IRGC) ne samo odbranu granica, već i "ideološku misiju džihada". Za lidere u Teheranu, to znači širenje uticaja širom Bliskog istoka, proterivanje američkih snaga i podršku pokretima koji za cilj imaju uništenje Izraela.

Ovi ciljevi su nadživeli sve krize, sankcije i diplomatska otvaranja. Oni su razlog zašto Iran kontinuirano ulaže u mrežu svojih zastupnika - Hezbolah, Hamas, Hute i iračke milicije.

Čak i nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma (JCPOA) 2015. godine, koji je privremeno ograničio nuklearni program, regionalna agresija Teherana nije prestala. Naprotiv, osnažen novim resursima, vrhovni vođa Ali Hamnei tada je javno prognozirao da Izrael neće postojati za 25 godina.

Prekretnica: Sedmi oktobar

Napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. bio je najjasnija manifestacija ove dugogodišnje strategije. Dok je svet osuđivao masakr, iransko rukovodstvo je slavilo. Ubrzo su se u sukob uključili svi iranski saveznici: Hezbolah iz Libana, milicije iz Iraka i Sirije, kao i Huti iz Jemena koji su ugrozili plovidbu u Crvenom moru.

Vrhunac je dostignut kada je Iran po prvi put pokrenuo direktne raketne napade na Izrael sa svoje teritorije, čime je prešao liniju koja je decenijama razdvajala posredni rat od direktnog sukoba.

Military Image / Alamy / Profimedia, AP/Julia Demaree Nikhinson

Donald Tramp je bio prvi predsednik koji je direktno gađao vrhovno vođstvo Irana, uključujući likvidaciju generala Kasema Sulejmanija 2020. godine. Iako su takve akcije i kasniji napadi na vojnu infrastrukturu naneli taktičku štetu iranskim programima, one nisu promenile strateški pravac Teherana.

Vojni uspesi su jedno, ali oni ne proizvode političke rezultate protiv duboko ukorenjenog revolucionarnog sistema. U iranskom aparatu moći i dalje dominiraju tvrdolinijaši i ideolozi koji su decenijama gradili mreže uticaja.

Začarani krug bez kraja na vidiku

Čak i dok kruže glasine o novom sporazumu, iranski vrh reafirmiše svoje ciljeve: uništenje Izraela do 2040. godine i odlazak Amerike iz regiona. S druge strane, Izrael, bez obzira na sastav buduće vlade, nakon 7. oktobra usvaja mnogo agresivniju doktrinu bezbednosti koja podrazumeva preventivne udare na pretnje, bilo da su one u Libanu ili samom Iranu.

Dokaz ove napete realnosti je i nedavni incident: dok su Vašington i Teheran pregovarali o moreuzu Hormuz, IRGC je primećen kako postavlja nove mine u tim istim vodama, što je dovelo do direktne vojne razmene.

Zaključak Makgerka je sumoran: sve dok u Teheranu ne dođe do korenite političke promene, svet će nastaviti da gleda ciklično ponavljanje konfrontacije, privremene deeskalacije i novih sukoba. Tramp, kao i njegov naslednik, biće samo još jedan u nizu predsednika koji se suočava sa istim nepremostivim zidom.