Šah-mat za Kinu i Rusiju: Kako je Vašington preko noći osigurao globalnu naftnu dominaciju

Sporazum koji Sjedinjenim Američkim Državama daje većinsku kontrolu nad venecuelanskim naftnim poljima sa više od 65 milijardi barela dokazanih rezervi mnogo je više od još jedne energetske investicije. Ukoliko se sprovede onako kako je najavljeno, mogao bi da se pretvori u jedno od najznačajnijih prestrojavanja na globalnom tržištu nafte u poslednjih nekoliko decenija.

Vašington dobija dugoročan pristup ogromnom rezervoaru ugljovodonika na maloj udaljenosti od američkih obala, stvara novi potencijalni izvor snabdevanja za rafinerije u Meksičkom zalivu i istovremeno pokušava da smanji svoju energetsku izloženost prema Bliskom istoku, u trenutku kada su rat sa Iranom i nemiri oko Ormuskog moreuza ponovo ukazali na ranjivost globalnih energetskih tokova.

Paralelno sa tim, ovaj dogovor otvara put za povratak američkih energetskih giganta u zemlju koja raspolaže najvećim dokazanim rezervama sirove nafte na svetu, a danas proizvodi samo mali deo svojih stvarnih kapaciteta.

65 milijardi barela i kontrola od 55 odsto

Juan Carlos Hernandez/ZUMA Press Wire / Shutterstock Editorial / Profimedia

Plan obuhvata 17 strateških naftnih polja koja raspolažu sa više od 65 milijardi barela dokazanih rezervi. Ova količina odgovara približno petini ukupnih rezervi Venecuele.

Prema poslednjim dostupnim podacima OPEK-a, ova zemlja poseduje oko 303 milijarde barela dokazanih rezervi, što je najviše na svetu. Američka Uprava za energetske informacije (EIA) procenjuje da to čini oko 17 odsto svetskih dokazanih rezervi nafte.

Sporazum predviđa da će američka strana kontrolisati oko 55 odsto stvarne proizvodnje novog konzorcijuma, kroz kombinaciju vlasničkog udela i prava na kupovinu nafte po ceni koštanja. Koncesije za ova specifična polja mogle bi da traju čak 100 godina.

Karakas tvrdi da će razvoj ovih polja zahtevati investicije veće od 100 milijardi dolara, dok se procenjuje da bi dugoročno mogli da donesu Venecueli više od 209 milijardi dolara poreskih prihoda.

Reč je, dakle, o nečemu potpuno drugačijem od običnog komercijalnog ugovora o kupovini sirove nafte: suštinski se stvara mehanizam kroz koji Vašington stiče stratešku kontrolu nad proizvodnjom ogromne naftne baze van američke teritorije.

Zašto 65 milijardi barela ne znači "američke rezerve"

Credit: Juan Carlos Hernandez/ZUMA Press Wire / Shutterstock Editorial / Profimedia

Ovde postoji jedna važna razlika. Donald Tramp tvrdi da ovaj sporazum "više nego udvostručuje" američke rezerve. Iz strateške perspektive može se reći da drastično povećava obim nafte kojoj SAD imaju privilegovan pristup.

Međutim, geološki i suvereno, ta nafta se i dalje nalazi u Venecueli. Ne prenosi se 65 milijardi barela iz bilansa Venecuele u zvanične rezerve SAD. Ono što Vašington dobija jesu ekonomska i operativna kontrola kroz novu korporativnu strukturu i dugoročne koncesije.

Ova razlika je bitna, naročito zato što će pravni status sporazuma verovatno biti jedna od najvećih tačaka neizvesnosti u narednim godinama.

Pravo oružje za SAD: nafta "po fabričkoj ceni"

Možda najznačajniji element ovog dogovora nije ni veličina rezervi, već mogućnost SAD da deo proizvedene nafte nabavljaju po "fabričkoj" ceni - to znači da će SAD kupovati naftu plaćajući samo onoliko koliko fizički košta da se ta nafta izvadi iz zemlje.

Ukoliko ovaj mehanizam bude funkcionisao kako je opisano, Vašington potencijalno dobija izvor sirove nafte čije formiranje cene neće u potpunosti zavisiti od oscilacija na međunarodnom tržištu. To bi se moglo iskoristiti za tri ključne svrhe: snabdevanje američkih rafinerija, jačanje energetske bezbednosti oružanih snaga i popunjavanje Strateških rezervi nafte (SPR).

Ovo poslednje ima poseban značaj. Do 20. avgusta, američke strateške rezerve iznosile su oko 294 miliona barela, u poređenju sa ukupnim odobrenim kapacitetom od 714 miliona barela. To znači da su podzemna postrojenja popunjena tek oko 41 odsto.

Sporazum od 65 milijardi barela je, prema tome, preko 220 puta veći od trenutnih zaliha u SPR-u. Naravno, ovo je samo poređenje veličina: poljima su potrebne decenije proizvodnje i ona ne predstavljaju uskladištenu, odmah dostupnu naftu.

Zašto je Venecuela toliko važna za američke rafinerije

Juan Carlos Hernandez / Zuma Press / Profimedia

Postoji i tehnički razlog koji venecuelansku naftu čini posebno dragocenom za SAD. Veliki deo nje predstavlja tešku i kiselu sirovu naftu, dok je veći deo američke proizvodnje znatno lakši.

Mnoge kompleksne rafinerije na obali Meksičkog zaliva dizajnirane su upravo za preradu težih vrsta nafte. EIA ističe da je istorijski gledano venecuelanska sirova nafta bila izuzetno pogodna za te specifične američke rafinerije. A trgovinski tokovi već počinju da pokazuju ovaj povratak.

Uvoz sirove nafte iz Venecuele u američke rafinerije u Meksičkom zalivu porastao je sa oko 200.000 barela dnevno u januaru na 457.000 barela dnevno u maju 2026. godine, prema podacima EIA. Drugim rečima, sporazum ne stvara teoretski trgovinski odnos od nule, već ubrzava energetski koridor Venecuela – Meksički zaliv koji se već uveliko razvija.

Chevron u prvim redovima

Ovakav razvoj događaja dobija još veći značaj s obzirom na to da je kompanija Chevron blizu posebnog sporazuma koji će joj dati veću operativnu kontrolu i mogućnost širenja u zemlji. U centru pažnje je Petropiar, veliki Chevron-ov projekat teške sirove nafte u Venecueli, kao i potencijalno širenje na susedno polje Ayacucho 8 u pojasu Orinoka.

Paralelno sa tim, američke naftne servisne kompanije poput Halliburton-a razmatraju povratak, dok je slika znatno složenija za gigante kao što su ExxonMobil i ConocoPhillips, koji i dalje imaju nerešene sporove proistekle iz nacionalizacije imovine 2007. godine.

AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Najveća greška bila bi pretpostaviti da to što postoji 65 milijardi barela znači da se oni mogu brzo plasirati na tržište. Venecuela je najkarakterističniji primer zemlje u kojoj ogromne rezerve ne znače i veliku proizvodnju. Proizvodnja se danas kreće oko 1,2 miliona barela dnevno, što je manje od polovine nivoa od pre jedne decenije. Situacija je dodatno zakomplikovana jer se veliki deo rezervi nalazi u pojasu Orinoka i sastoji se od ekstremno teške nafte. Njena proizvodnja i komercijalna eksploatacija zahtevaju kapital, tehnologiju, razređivače, modernizaciju postrojenja, naftovode, električnu energiju i specijalne jedinice za preradu.

EIA napominje da nedostatak investicija, stručnog osoblja i kapitala u državnoj kompaniji PDVSA već godinama sputava razvoj ovog sektora.

Shodno tome, sporazum može trenutno uticati na očekivanja o cenama, ali će se na stvarnu ponudu odraziti mnogo sporije.

Može li ovo da obori cenu goriva?

Ovo je veliki Trampov politički ulog. Cene goriva su prerasle u ozbiljan problem za Belu kuću nakon potresa izazvanih ratom sa Iranom, a administracija traži načine da poveća ponudu pre novembarskih izbora za Kongres.

Sporazum sa Venecuelom može pomoći, ali ne predstavlja magični prekidač za pad cena. Kratkoročno gledano, veći značaj će imati postojeća proizvodnja Venecuele, povećanje izvoza u SAD i sposobnost američkih rafinerija da više sirove nafte pretvore u benzin i dizel.

Dugoročno, međutim, ukoliko se desetine milijardi dolara zaista investiraju u Venecuelu i proizvodnja značajno poraste, stvara se novi veliki izvor ponude na zapadnoj hemisferi. A to bi moglo da deluje kao strukturni pritisak na međunarodne cene.

Geopolitička dimenzija: Manje Ormuza, više zapadne hemisfere

Carlos Hernández / Polaris / Profimedia

Možda upravo u ovome leži najveća strateška vrednost sporazuma. Rat sa Iranom je ponovo pokazao kolika je zavisnost svetskog tržišta od Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi oko petine globalnih naftnih tokova.

Za SAD, nafta iz Venecuele ima ogromnu geografsku prednost: ne mora da prođe ni kroz jednu veliku međunarodnu pomorsku tačku zagušenja (choke point) da bi stigla do rafinerija u Meksičkom zalivu.

To znači manju udaljenost, niži transportni rizik i ograničenu izloženost geopolitičkim krizama na Bliskom istoku.

Venecuela bi se tako mogla pretvoriti u neku vrstu strateškog naftnog "dvorišta" SAD.

Poruka Kini i Rusiji

Ovaj sporazum ima i drugog geopolitičkog primaoca poruke: Peking. Nakon uvođenja američkih sankcija, Kina je postala glavna destinacija za venecuelansku naftu. EIA beleži da je Peking pozajmio skoro 50 milijardi dolara Venecueli u okviru sporazuma prema kojima su se otplate vršile isporukama nafte.

Povratak Vašingtona ne znači samo da SAD dobijaju naftu. To znači i da Kina gubi deo svog strateškog pristupa jednom od najvećih energetskih rezervoara na planeti. Srazmerno se sužava i sfera uticaja Rusije, koja je sa Karakasom razvila bliske energetske veze.

Sporazum se tako uklapa u širu američku strategiju vraćanja zapadne hemisfere pod ekonomski i geopolitički uticaj Vašingtona.

Sledeći udarac za OPEK?

Juan SiLVA / Alamy / Profimedia

Postoji još jedna moguća posledica. Venecuela čak razmatra mogućnost istupanja iz OPEK-a, organizacije čiji je bila osnivač 1960. godine. Ova debata dobila je na značaju nakon što su Ujedinjeni Arapski Emirati napustili organizaciju ranije ove godine.

Trenutna proizvodnja Venecuele je suviše mala da bi njeno istupanje samo po sebi poremetilo ravnotežu na tržištu. Međutim, dugoročno posmatrano, slika se menja.

Ukoliko američki kapital značajno poveća proizvodnju, a Karakas više ne bude obavezan politikom OPEK-a, SAD bi praktično mogle da ostvare uticaj nad novim nezavisnim proizvođačem kapaciteta od nekoliko miliona barela dnevno.

Na tržištu na kojem je OPEK+ već izgubio deo svoje moći usled rata i problema sa proizvodnjom, ovakav razvoj događaja bio bi izuzetno značajan.

Ipak, postoji jedna ključna ograda. Ovaj sporazum je bez presedana i uopšte nije sigurno da njegova trenutna struktura može preživeti decenijama.

Koncesije na 100 godina, američko učešće i stepen kontrole nad proizvodnjom mogli bi da se nađu u koliziji kako sa ustavnim okvirom Venecuele, tako i sa budućim vladama u Karakasu.

Ista neizvesnost vlada i u Vašingtonu: neka buduća američka administracija mogla bi da promeni politiku. Ovo je ključno za naftne kompanije, jer razvoj novih polja i infrastrukture u Venecueli zahteva desetine milijardi dolara i vremenski horizont od mnogo godina.

Kompanije ne investiraju toliki novac samo zato što postoje ogromna nalazišta. Potrebna im je sigurnost da će ugovori ostati na snazi. I to je na kraju ključ za procenu ovog dogovora. Brojka od 65 milijardi barela je impresivna, ali to nije ono što će odrediti uspeh plana. Presudan faktor biće koliko dodatnih barela dnevno Venecuela može da proizvede za tri, pet ili deset godina. Ukoliko sporazum samo promeni vlasničku strukturu polja bez velikih investicija, uticaj na svetsko tržište biće ograničen. Ali ukoliko američke kompanije, kapital i tehnologija uspeju da vrate Venecuelu na nivo proizvodnje od nekoliko miliona barela dnevno, onda će ovaj sporazum imati mnogo veći značaj: premestiće značajan deo buduće globalne naftne moći sa Bliskog istoka na zapadnu hemisferu, i to pod znatno snažnijim američkim uticajem.

I upravo to objašnjava zašto se ovaj sporazum tiče nečega mnogo većeg od cene benzina koju danas plaća američki vozač. On se tiče toga ko će kontrolisati snabdevanje naftom u narednim decenijama, koliko će moći OPEK zadržati i koliko će Zapad ostati zavisan od Bliskog istoka.