Deklaracija o nezavisnosti SAD usvojena pre 250 godina
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Predstavnici 13 američkih kolonija pobunjenih protiv Velike Britanije potpisali su 4. jula 1776, pre 250 godina, Deklaraciju o nezavisnosti u kojoj su izložene težnje nove nacije.
Bio je to akt proglašenja suverenosti Sjedinjenih Američkih Država.
Deklaraciju je usvojio Drugi kontinentalni kongres, održavan u Filadelfiji, u zdanju koje će postati znano kao "Independens Hol".
Očevi osnivači nacije usvojili su tada tekst dokumenta koji je objašnjavao neophodnost osamostaljenja od britanske krune.
Tekst sadrži, osim naglašavanja prava na revoluciju s ciljem protivljenja tiraniji, naglašavanje da je Tvorac sve ljude stvorio jednakim te da postoji neotuđivo pravo čoveka na slobodu i sreću.
Nezadovoljni predstavnici američkih kolonija prethodno su standardno odbacivali odluke britanskog parlamenta, ali su uvažvali krunu, sada je, međutim, i sam kralj Džordž III kroz tekst Deklaracije po više osnova okrivljen.
Rat za osamostaljenje u trenutku proglašenja nezavisnosti trajao je već duže od godinu dana.
Povezane vesti
Sam akt proglašenja, odnosno usvajanja Deklaracije nezavisnosti nije bio, pored nesumnjive svečane note, nikakav momenat ushićenja.
Većina delegata kolonija bila je zabrinuta kako će se prilike nadalje razvijati.
Prethodni izrazi nezadovoljstva, uključujući odbacivanje raznih poreskih ili carinskih opterećenja, ma koliko ozbiljni, nisu bili tako opasni.
Proglašenje nezavisnosti bilo je, naprotiv, akt pobune protiv prava krune i povlačio je najstrožu odgovornost.
Zna se otuda da su se pojedini delegati prilikom davanja saglasnosti na tekst Deklaracije međusobno obraćali crnohumornim dosetkama na temu vešanja koje bi moglo da ih zadesi ukoliko budu poraženi.
Kralj Džordž III ih je zaista proglasio pobunjenicima avgusta 1776. godine.
Rat za nezavisnost započeo je aprila 1775. bitkama kod Leksingtona i Konkorda.
Povezane vesti
Upotrebi oružja prethodilo je dugogodišnje nadmudrivanje između američkih kolonista, u vreme osamostaljenja bilo ih je približno 2,5 miliona, i britanskih vlasti.
U pozadini sukoba nalazilo se odbijanje kolonista da prihvate nametana poreska i carinska opterećenja.
Britanski model, sve vreme postojanja kolonijalne imperije, pa i tada u 18. veku, za razliku od većine drugih kolonijalnih metropola, značio je da kolonije moraju sebe da izdržavaju.
Ovo je dalje podrazumevalo pokrivanje troškova ne samo iz domena unutrašnjih pitanja kolonije i njene administracije nego i pokrivanje svih troškova celokupnog vojno-administrativnog aparata upućenog iz metropole.
U slučaju britanskih formacija u koloniji to su bili plaćenici, najčešće prikupljeni u nemačkim zemljama.
Jakub Gojda / Alamy / Profimedia
Valja imati u vidu da su američke kolonije bile nastanjene doseljenicima sa britanskih ostrva i neznatno urođenicima, a oni su dolazak na tlo američkog kontinenta videli kao osvajanje slobode.
Prostranstva prirodno bogatog, slabo nastanjenog kontinenta, bez prisustva tradicionalnih struktura evropske društvene stratifikacije po sebi su već bila svojevrsno obećanje prethodno takoreći nepojmljivih sloboda.
Na poreska opterećenja, uvođenje taksi i slično, Amerikanci su reagovali negodovanjem, sabotažom, ignorisanjem, s tezom da parlament u Londonu nije nadležan za njih pošto tamo nema predstavnika kolonija.
Odluke parlamenta u Londonu iz 1765. ili 1767. s ciljem povećanja prihoda iz kolonija, ili Taunsendovi zakoni, uglavnom nisu zaživeli.
Poznata "Bostonska čajanka" decembra 1773. bio je čin koji je nedvosmisleno pokazivao neprihvatanje dodatnih carinskih opterećenja, trgovačkih i pomorskih monopola i slično, čak i onda kada je to bilo narušavanje interesa krune.
Već Prvi kontinentalni kongres septembra 1774. doneo je odluku da se britanska roba bojkotuje.
Drugi kontinentalni kongres sazvan je maja 1775. takođe u Filadelfiji.
Kongres je 11. juna 1776. doneo odluku o imenovanju Komiteta petorice, čiji je zadatak bilo oblikovanje Deklaracije nezavisnosti.
Komitet su sačinjavali Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Rodžer Šerman i Robert Livingston.
Koliko se zna, Džon Adams, koji se prethodno najviše isticao zastupanjem osamostaljenja, insistirao je da se pisanje teksta Deklaracije poveri Tomasu Džefersonu.
Do 28. juna Džeferson je oblikovao tekst koji je, osim proglasa osamostaljenja, sadržao i šire tumačenje, sa kako političkim tako i pravno-filozofskim obrazloženjem.
Navedena su i brojna ogrešenja kolonijalne metropole, ali, poimence, i samog kralja Džordža III, koji je optužen da teži tiraniji.
Otuda je naglašeno pravo slobodnih ljudi na suprotstavljenje, na revoluciju.
Nastanku Deklaracije bitno je doprinela i brošura publikovana januara te 1776. naslovljena "Zdrav razum" iz pera Tomasa Pejna, u kojoj se zagovarala nezavisnost od Britanije.
Ona je preplavila prostor 13 kolonija i do danas se smatra, srazmerno ondašnjoj populaciji, jednom od najčitanijih publikacija u istoriji SAD.
Usvajanje je u krajnjem opisano kao jednoglasno, mada su sve do tada argumenti suprotne vrste bili takođe glasni.
Kolebanja je bilo sve do samog čina izjašnjavanja prvih dana jula.
Do samog kraja juna, dve od trinaest kolonija nisu bile načisto da podržavaju nezavisnost, Merilend i Njujork.
Kongres je razrađivao Džefersonov izvorni tekst dva dana, da bi ga posle skraćivanja uglavnom prihvatio, uz izvesna stilska korigovanja.
James Byard / imageBROKER / Profimedia
Tako se došlo do teksta Deklaracije koji je usvojen 4. jula 1776. Istina, reč - jednoglasno (usvajanje Deklaracije) naknadno je umetnuta u naslov svečane verzije.
Tekst Deklaracije usvojen 4. jula, objavljen je dva dana kasnije u listu Pensilvanija Ivning post.
Potom, odlučeno je da uslede javna čitanja, 8. jula i to u Filadelfiji, u Istonu i u Trentonu u Nju Džersiju.
U štampanom obliku Deklaracija je ubrzo raširena širom kolonija da bi tokom narednih meseci dospela i u udaljenije tačke ondašnjeg sveta.
Poznata, često prikazivana verzija teksta Deklaracije, kaligrafski ispisana, sa potpisima, koja se danas nalazi u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, zapravo je svečana verzija oblikovana kasnije, na osnovu odluke Kongresa od 19. jula.
To je primerak koji je trebalo da ostane za istoriju. Potpisi drugih, osim predsedavajućeg Kongresa, su naknadni, prvobitno, deklaraciju je potpisao samo Džon Henkok, predsedavajući Kongresa.
Rasplet je, razumljivo, usledio na terenu, izvojevan je u ratu, čiji ishod je počeo da se nazire posle bitaka kod Saratoge oktobra 1777. kada se Amerikancima predao general Džon Bergojn sa hiljadama vojnika.
Posledica je bilo stupanje Francuske u rat na strani SAD, a takođe i Španaca i Holanđana.
Britanija je konačno nezavisnost Sjedinjenih Država priznala Pariskim mirom septembra 1783. godine.
Tekst Deklaracije nezavisnosti SAD poslužiće kao ključni predložak Deklaracije o pravima čoveka i građanina u vreme Francuske revolucije 1789. godine, a potom i drugde, posebno u vreme talasa osamostaljenja latinoameričkih zemalja prvih decenija 19. veka.
Komentari (0)