Generacije američkih predsednika "lomile zube" na Iranu, Tramp poslednji: Zašto vojni napad nije doneo željenu promenu?

Javna optužba predsednika SAD Donalda Trampa da Iran postupa s "neverovatnim licemerjem" u kontaktima s Vašingtonom predstavlja najnoviji pokazatelj njegove poteškoće da pronikne u rukovodstvo Teherana, navodi se u analizi "Njujork Tajmsa".

Tramp smatra da poseduje posebnu sposobnost da procenjuje i iskorišćava svoje protivnike. Međutim, iranski lideri se pokazuju kao protivnik koji ga i dalje iznenađuje, prema istoj analizi.

"Sve što rade je da me izluđuju", izjavio je novinarima prošle nedelje.

Tenzije bi mogle da se nastave. Zvaničnici njegove administracije procenjuju da je novi sporazum o ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza blizu, međutim, Teheran i dalje insistira na uvođenju tranzitnih taksi, što je Tramp ocenio kao neprihvatljivo.

Nemogućnost postizanja povoljnog sporazuma ima političku cenu za američkog predsednika, posebno među glasačima koji se protive novim ratnim angažmanima. Paralelno, kontinuirana nestabilnost oko strateški važnog pomorskog puta održava cene nafte visoko promenljivim, sa posledicama kako po američke potrošače, tako i po globalnu ekonomiju.

Večiti izazov američkih predsednika

Tramp nije prvi predsednik SAD-a koji se muči da razume iranski politički sistem. Svi predsednici nakon Islamske revolucije 1979. pokušavali su da dešifruju složenu strukturu vlasti Islamske Republike.

Većina je propala, dok su neki pretrpeli ozbiljan politički udarac. Izuzetak je Barak Obama, koji je, nakon 20 meseci pregovora, 2015. godine postigao sporazum o iranskom nuklearnom programu. Iako ju je on smatrao vrhunskim diplomatskim dostignućem, bio je kritikovan i od strane republikanaca i demokrata, koji su tvrdili da je Teheran iskoristio spremnost Vašingtona na kompromis.

Kenet Polak, bivši analitičar CIA i član Saveta za nacionalnu bezbednost, procenjuje da je Tramp možda predsednik koji je "najmanje razumeo rukovodstvo Irana".

Kao što napominje, Tramp je istovremeno težio velikom sporazumu sa Teheranom i vršio najveći vojni pritisak na njega, bez da je i jedna od te dve strategije dala željene rezultate.

Vojni pritisak nije doneo promene

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Tramp je više puta izrazio uverenje da ogromna vojna moć može brzo dovesti do političkog rešenja.

Nakon američkog vazdušnog napada 28. februara, u kojem je ubijen Ali Hamnei, vrhovni lider Irana skoro četiri decenije, Tramp je javno pozvao iranski narod da sruši režim, izjavivši da će on sam izabrati sledećeg lidera zemlje.

Međutim, do narodnog ustanka nije došlo.

Naprotiv, tvrdolinijaško rukovodstvo je ojačalo svoju poziciju i u martu izabralo za novog vrhovnog lidera sina preminulog, Modžtabu Hamneija, koga američki zvaničnici smatraju još nepopustljivijim i posvećenijim sticanju nuklearnog oružja.

Teheran je potpuno ignorisao Trampovo javno upozorenje da takav izbor "ne bi bio prihvatljiv", dok novi vrhovni lider nije odgovorio ni na predlog za lični sastanak.

Sistem zasnovan na konfrontaciji sa SAD

Uprkos kontaktima po pojedinačnim pitanjima, kao što su Ormuski moreuz i nuklearni program, iranski zvaničnici i dalje odbijaju mnoge ključne zahteve Vašingtona.

Prema analitičarima, Islamska Republika ostaje politički sistem čiji se ideološki identitet u velikoj meri oslanja na konfrontaciju sa Sjedinjenim Državama, što čini sveobuhvatan pristup izuzetno teškim.

Suzan Maloni, potpredsednica Brukings instituta, ističe da su američki kreatori politike decenijama potcenjivali kako ideološku posvećenost, tako i duboko institucionalizovanu strukturu moći Islamske Republike.

Još jedna prepreka, primećuje ona, jeste ograničen direktni kontakt američkih zvaničnika sa najvišim liderima Irana. Nijedan američki zvaničnik se nikada nije sastao sa ajatolahom Ruholahom Homeinijem, Alijem Hamneijem ili njegovim naslednikom.

Lekcije Kartera, Regana, Klintona i Obame

Istorija američko-iranskih odnosa puna je neuspešnih pokušaja približavanja.

Džimi Karter je 1980. pokušao tajne pregovore za oslobađanje američkih talaca, ali je plan propao kada ga je ajatolah Homeini odbio.

Ronald Regan je odobrio tajnu prodaju oružja Iranu u nadi da će ojačati umerene krugove, ali se afera razvila u skandal Iran-Kontra.

Bil Klinton je pokušao da iskoristi izbor reformističkog predsednika Mohamada Hatamija 1997. godine, ali su tvrdolinijaši pod Alijem Hamneijem blokirali svaku perspektivu normalizacije.

Samo je Barak Obama postigao značajan sporazum, nuklearni pakt iz 2015. godine, koji je ograničavao iranski nuklearni program do 15 godina u zamenu za ukidanje sankcija. Međutim, povlačenje SAD-a iz sporazuma 2018. godine, za vreme Trampovog predsedavanja, potvrdilo je sumnje Teherana da Vašington nije pouzdan sagovornik.

Tanjug/AP

Od tada, Iran je ubrzao svoj nuklearni program, što je na kraju dovelo do vojnog sukoba koji je izbio u februaru.

Veteranski diplomata Denis Ros sumira problem ovako: "Iranci nas izgleda bolje razumeju nego mi njih".

Prema njegovoj proceni, Teheran shvata žurbu Vašingtona da postigne sporazume kao pregovaračku prednost, verujući da vreme više radi u korist Irana nego Sjedinjenih Država.