"Motor je zakašljao i stao, a onda je nastao mrak": Ispovest čoveka koji je osam dana plutao sam okeanom

Kada je motor njegovog malog aluminijumskog čamca zauvek stao, Junior Apiuta Apiuta se našao pred nemogućim izgledima. Ipak, ni u jednom trenutku nije dozvolio sebi da očajava.

Punih osam dana borio se sa talasima Tihog okeana, snažnim strujama, prodornom hladnoćom i potpunom samoćom. Kako sam kaže, održala ga je isključivo vera. Sa minimalnim zalihama, ovaj ribar sa sićušnog atola na Kukovim ostrvima priznaje da mu je najteže padala neizvesnost - nije znao kuda ga okean nosi. Pa ipak, nije verovao da je to kraj. "Nisam gubio nadu. Samo sam bio tužan", priseća se Junior u razgovoru za Guardian.

Dva puta su ga ogromni talasi izbacili iz čamca u duboku vodu. "Talasi, mnogo viši od čamca, udarali su me sa obe strane, ali se nisam plašio. Nikada nisam prestao da se molim".

Sirova riba, kišnica i snaga volje

Njegova drama počela je 11. juna na ostrvu Pukapuka, koje se nalazi oko 1.140 kilometara severozapadno od Rarotonge. Nakon partije odbojke sa prijateljima, Junior je spremio opremu i isplovio, prateći ptice koje su kružile iznad vode, što je bio siguran znak da ima ribe.

Ubrzo su počeli problemi. Motor je počeo da ispušta čudne zvuke - "zvučalo je kao da kašlje", gasio se i ponovo palio. Dok je padao mrak, motor je potpuno otkazao. Bez alata da ga popravi i uz vetar koji je jačao, Junior se našao u zamci. Prvobitno je planirao da skoči u vodu i pokuša da dopliva do obale, ali je brzo shvatio da je struja prejaka.

Svetla njegovog rodnog ostrva polako su nestajala u daljini. "Prva noć nije bila tako strašna kao ono što me je čekalo kasnije", kaže on.

Naredni dani doneli su surovu realnost otvorenog mora: hladnoću i neprestanu kišu. Dok su se talasi razbijali o čamac, Junior je neprestano izbacivao vodu kofom kako bi sprečio potapanje. Preživeo je zahvaljujući onome što je imao na svom čamcu od četiri metra: dve flaše vode, kofu, pribor za pecanje, mali ručni frižider i jedan čaršav.

Jeo je male komade ribe koju bi uspeo da upeca, a u kofu je skupljao kišnicu. Čaršav mu je bio jedina zaštita od noćne hladnoće. "Noću nisam mogao ništa da radim. Samo sam se smrzavao".

Svetlo u daljini i spas u poslednji čas

Trećeg dana, nakon večernje molitve, ovaj 42-godišnjak ugledao je svetlo koje treperi u daljini. Bio je to ribarski brod. U naletu euforije, počeo je očajnički da vesla, ali su vetar i struja bili toliko jaki da je brod ubrzo nestao iz vidokruga.

Ipak, osmog dana, tišinu je prekinuo zvuk motora, ali ovog puta iz vazduha. "Rekao sam sebi: 'Možda su to moji spasioci'". Bio je to avion novozelandskih vazduhoplovnih snaga koji je kružio iznad njega i ubrzo obavestio obližnje brodove.

Tajvanski ribarski brod prvi je stigao do njega. Junior je zviždao svom snagom dok ga posada nije čula i uperila reflektore ka njegovom čamcu. Nakon sedam noći i osam dana u nedođiji, konačno je bio na sigurnom.

Čim se popeo na palubu, prvo što je uradio bilo je da se istušira, pojede obrok i pozove svoju partnerku. "Prvo što mi je izletelo iz usta bilo je: 'Ljubavi, dobro sam'".

Junior je prebačen na Novi Zeland, odakle će se uskoro vratiti kući. Kaže da će se sigurno vratiti ribolovu, ali uz mnogo veći oprez. "Ne zaboravljajte baterijsku lampu, prsluk za spasavanje i kabanicu. I obavezno se pomolite pre nego što krenete", poručuje ovaj hrabri čovek.