Energetska igra moći: EPS ostaje državni, ali da li su vrata zatvorena za ulazak privatnog kapitala

Elektroprivrede u regionu su i ekonomski i simbolički veoma važne za svaku državu, pa zato mnoge ne žele da ih prodaju. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je nedavno da neće biti privatizacije strateški bitnih kompanija kao što je EPS, već da je država zainteresovana za kupovinu takvih strateških preduzeća u okolnim zemljama. Dr Veljko M. Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu kaže za Euronews Srbija da elektroprivreda za svaku državu nije samo kompanija, već instrument energetske suverenosti. 

Da je Srbija zainteresovana da po najvišoj ceni kupi elektroprivrede u regionu rekao je Vučić.

"Sve, od Hrvatske elektroprivrede, oni će odmah skočiti, 'nismo na prodaju', ali mi smo zainteresovani da kupimo. Do bosansko-hercegovačke, crnogorske, sve smo spremni da kupimo. Po najvišoj ceni", rekao je predsednik.

Na pitanje zašto bi Srbija plaćala tako visoke cene za ta preduzeća, Vučić je odgovorio da je to zato što bi zajedničko preduzeće imalo veću vrednost, navodeći da kada se napravi, recimo zajednički, jedno preduzeće za Republiku Srpsku, Crnu Goru i Srbiju, tada vrednost ne odgovara samo sabiranju, već je mnogo veća vrednost od one koja je prosti zbir ove tri kompanije.

Mijušković navodi da takva ideja pokazuje da se energetika danas ne posmatra samo kao komunalni ili infrastrukturni sektor, već kao pitanje strateške moći i dugoročne bezbednosti.

"Ako Srbija zaista razmatra takav pravac, to znači da želi da ojača regionalni energetski uticaj i obezbedi širi prostor za zajedničko planiranje proizvodnje, investicija i rezervi. Međutim, između političke ambicije i realne realizacije postoji velika razlika, jer su elektroprivrede u regionu i ekonomski i simbolički veoma važne za svaku državu", naglasio je on.

On smatra da bi eventualna regionalna kompanija sa ekonomskog stanovišta mogla da donese određene prednosti kroz ekonomiju obima, lakše finansiranje velikih investicija i bolje upravljanje energetskim bilansima.

"U teoriji, veći sistem može efikasnije da raspoređuje proizvodnju, investira u mrežu i lakše podnese velike cikluse ulaganja. Ali u praksi je pitanje da li bi političko poverenje u regionu bilo dovoljno veliko da takav model zaista funkcioniše", naveo je Mijušković.

Gde je zapela ideja o velikoj kompaniji 

Mijušković kaže da države regiona žele da zadrže kontrolu nad proizvodnjom struje, cenovnom politikom i investicionim odlukama, posebno u uslovima nestabilnog energetskog tržišta.

"Uz to, prodaja tako velikih sistema uvek nosi i politički rizik, jer se javnost prema tome uglavnom odnosi veoma osetljivo", dodaje on.

Tanjug/Miloš Milivojević

Mijušković smatra da bi eventualno velika regionalna kompanija za proizvodnju značila mogućnost boljeg povezivanja kapaciteta, racionalnijeg planiranja investicija i veće fleksibilnosti u upravljanju viškovima i manjkovima struje.

"Za korisnike bi potencijalna korist bila veća sigurnost snabdevanja i možda sporiji rast troškova u dužem roku, ali to ne znači automatski niže cene. Krajnji efekat zavisio bi od toga da li bi takav sistem bio vođen razvojno i efikasno, ili bi postao previše glomazan i politički opterećen", rekao je Mijušković.

"To ne bi bila obična korporativna akvizicija"

Eventualna kupovina takvih kompanija u regionu zahtevala bi, navodi Mijušković, izuzetno veliki kapital, verovatno više milijardi evra, jer je reč o strateškim kompanijama sa velikom infrastrukturom, proizvodnim kapacitetima i političkom težinom.

"Cena ne bi zavisila samo od bilansa i imovine, već i od procene budućih prihoda, tržišnog položaja i spremnosti država da uopšte razgovaraju o prodaji. Drugim rečima, to ne bi bila obična korporativna akvizicija, već političko-finansijski projekat najvišeg reda", rekao je on.

On smatra da bi velika kompanija mogla da olakša finansiranje velikih projekata, posebno u hidroenergiji, mreži, skladištenju i novim kapacitetima.

Mijušković naglašava da veći sistem lakše dolazi do kapitala i može efikasnije da rasporedi investicioni rizik.

"Ali isto tako, ako ne postoji jasno upravljanje i zajednička razvojna logika, velika kompanija može postati spora i nedovoljno efikasna baš u trenutku kada su potrebne brze investicije", rekao je sagovornik Euronews Srbija.

"Država ne zatvara vrata kapitalu"

Predsednik Vučić je rekao nedavno da neće biti privatizacije bitnih kompanija poput EPS-a, ali da EPS može imati do 49 odsto privatnog kapitala.

Za Mijuškovića ta izjava praktično znači da država želi da zadrži kontrolu, ali da ne zatvori vrata kapitalu i partnerstvima.

"To je model u kome se pokušava spojiti politička kontrola nad strateškim sektorom sa mogućnošću da se obezbede dodatna sredstva, tehnologija i upravljačka disciplina. Takav pristup je moguć, strateški i državnički mudar i lucidan, te nije neobičan, ali je ključno kako bi se privatni kapital uvodio, pod kojim uslovima i sa kakvim pravima", navodi on.

U nekom scenariju je, kaže Mijušković, moguć ulazak privatnog kapitala u EPS, posebno kroz manjinski udeo, zajednička ulaganja ili finansiranje konkretnih projekata.

"To bi za EPS moglo značiti lakši pristup novcu, tehnološku modernizaciju i veći pritisak na efikasnost. S druge strane, otvorilo bi i pitanje odnosa javnog interesa, cene struje, socijalne politike i profita, pa bi takav model morao biti veoma pažljivo postavljen", smatra Mijušković.

Prema njegovim rečima, u današnjim uslovima energetska bezbednost znači imati dovoljno domaćih kapaciteta, više pravaca snabdevanja, stabilnu mrežu, rezerve i sposobnost da se na krizu reaguje brzo.

"To više nije samo pitanje da li ima energije, već i po kojoj ceni, iz kojih izvora i pod kakvim geopolitičkim uslovima. Energetsku bezbednost je moguće očuvati samo kombinacijom domaćih ulaganja, diversifikacije, regionalne saradnje i dugoročne strategije koja energetiku tretira kao pitanje nacionalne stabilnosti, a ne samo kao tržišnu delatnost", zaključio je Mijušković.