Koliko Evropljani moraju da štede za penziju? Veliki jaz među zemljama - U Švajcarskoj i više od 1.000 evra mesečno

Komentari

Tanjug/AP/Esteban Felix - Copyright Tanjug/AP/Esteban Felix

Autor: Euronews

15/11/2026

08:03

Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u

veličina teksta

Aa Aa

Zaposleni širom Evrope mogli bi da se suoče sa velikim razlikama između očekivane državne penzije i prihoda koji će im biti potrebni za dostojanstven život u starosti. Prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), u 22 od 30 analiziranih evropskih zemalja obavezni penzioni sistemi neće obezbediti penziju u visini od 70% bruto zarade, što znači da će mnogi zaposleni morati dodatno da štede tokom radnog veka.

Najveći nedostatak u odnosu na zaradu zabeležen je u Litvaniji (20,7%), Irskoj (19,4%), Poljskoj (17,3%) i Hrvatskoj (15,7%). Među zemljama sa velikim jazom nalaze se i Slovenija (12,5%), Letonija (12,3%), Estonija (12,2%), Švajcarska (12,1%) i Nemačka (11,1%). Sa druge strane, najmanji jaz imaju Turska (0,4%), Švedska (2,2%), Slovačka (3,9%) i Bugarska (4,4%).

Koliko bi morali dodatno da izdvajaju?

Prema procenama za 2025. godinu, muškarac sa prosečnom zaradom u Švajcarskoj morao bi dodatno da štedi čak 1.084 evra mesečno kako bi dostigao željeni nivo penzije. U Irskoj bi taj iznos bio 974 evra, na Islandu 716 evra, u Nemačkoj 617 evra, a u Belgiji 556 evra.

U Ujedinjenom Kraljevstvu dodatna mesečna štednja procenjena je na 494 evra, u Poljskoj na 360 evra, dok bi u Francuskoj iznosila 238 evra. U zemljama sa manjim razlikama potrebna izdvajanja su znatno niža, piše Euronews.

Ipak, stručnjaci upozoravaju da i manji iznosi mogu predstavljati veliko opterećenje u državama sa nižim zaradama. Prosečna bruto mesečna plata u 2025. godini kretala se od 1.549 evra u Turskoj do 8.957 evra u Švajcarskoj.

Zašto postoje velike razlike među zemljama?

Visina potrebne dodatne štednje prvenstveno zavisi od toga koliko novca zaposleni mogu da očekuju iz obaveznog penzionog sistema. Što je državna penzija manja u odnosu na nekadašnju zaradu, veća je potreba za dobrovoljnom štednjom.

Stručnjaci objašnjavaju da su razlike posledica različitih penzionih politika, ali i ekonomskih i društvenih okolnosti. U Poljskoj je veliki jaz povezan sa smanjenjem državnih penzija nakon prelaska na tržišnu ekonomiju, dok se u Irskoj povezuje sa tradicionalno niskim obaveznim penzijama. Švedska, sa druge strane, ima snažniji sistem javnog penzijskog osiguranja.

Međutim, mali jaz ne mora nužno da znači i bolji životni standard penzionera. U Turskoj, na primer, deo stanovništva koji radi u neformalnom sektoru ostaje izvan sistema obaveznog penzijskog osiguranja. Važna je i kupovna moć, odnosno koliko se novca zaista može kupiti od primljene penzije.

Prema podacima Eurostata, prosečna izdvajanja za starosne penzije u Evropskoj uniji 2023. godine iznosila su oko 1.440 evra mesečno po korisniku. Ipak, ovaj podatak obuhvata i penzionere sa kraćim radnim stažom, dok se procene OECD-a odnose na zaposlene koji tek ulaze na tržište rada i očekuje se da ostvare pun radni staž.

Da li se situacija može promeniti?

OECD naglašava da su ove procene zasnovane na pretpostavci da će postojeća pravila penzionih sistema ostati nepromenjena do odlaska sadašnjih zaposlenih u penziju. Buduće promene, poput povećanja starosne granice za penzionisanje, mogle bi da utiču na potrebnu visinu dodatne štednje.

Stručnjaci upozoravaju i da dobrovoljna štednja često nije dovoljna, naročito kod ljudi sa nižim primanjima. Mnogi potcenjuju svoje buduće potrebe, daju prednost trenutnim troškovima ili jednostavno nemaju dovoljno novca da redovno izdvajaju za penziju.

Kao primer, OECD navodi zaposlenog koji pred penziju zarađuje 3.000 evra mesečno. Da bi imao penziju u visini od 70% zarade, potrebna su mu primanja od 2.100 evra. Ako državna penzija iznosi 1.500 evra, razliku od 600 evra morao bi da obezbedi dodatnom štednjom. Prema modelu iz istraživanja, izdvajanje oko 9% zarade tokom čitavog radnog veka moglo bi da pokrije taj nedostatak.

Zaključak stručnjaka je da se na državnu penziju ne može uvek računati kao na jedini izvor prihoda u starosti, ali da mogućnost dodatne štednje značajno zavisi od visine zarade, penzionog sistema i životnih troškova u svakoj zemlji.