Koliko je nuklearna energija dobila na strateškom značaju za obezbeđivanje energetske bezbednosti?

Pitanje o tome koliko je nuklearna energija uprkos izazovnoj javnoj percepciji dobila na strateškom značaju za obezbeđivanje energetske bezbednosti, postalo je jedno od najvažnijih pitanja današnjice. U svetu obeleženom geopolitičkim potresima, odgovor na ovo pitanje pruža uvid u neophodnost transformacije globalnog energetskog sistema. Prema izjavama Džastina Fridmana, stručnjaka za nuklearnu energiju, nedavni događaji širom sveta poslužili su kao ozbiljan signal za buđenje svim donosiocima odluka.

On ističe se da su cene i nestabilnost snabdevanja fosilnim gorivima, pre svega uzrokovane situacijom na Bliskom istoku i ruskim ratom protiv Ukrajine, nedvosmisleno pokazale da diverzifikacija izvora energije mora biti temelj nacionalne bezbednosne strategije svake države. U takvim okolnostima, apsolutno svaka zemlja bi trebalo ozbiljno da razmotri uključivanje nuklearne energije u svoj energetski miks. Kada je reč o izazovnoj javnoj percepciji, Džastina Fridmana smatra da takav stav javnosti odražava sasvim opravdano interesovanje građana za bezbednost, sigurnost i dugoročno javno zdravlje. Ipak, on napominje da napredak pouzdanih tehnologija u SAD, od velikih reaktora poput Vestinghaus AP1000 do malih modularnih reaktora (SMR) i mikro modularnih reaktora (MMR), već uveliko počinje da menja to mišljenje u svetu. Savremene nuklearne elektrane danas mogu da obezbede bezbednu, stalno dostupnu i bezugljeničnu struju za naše domove, kao i čistu energiju i toplotu za industriju.

Nuklearna energija svakako ne isključuje druge obnovljive izvore poput solarnih i vetroelektrana. Naprotiv, brojne stručne studije pokazuju da najjeftinije i najpouzdanije opcije za stabilne elektroenergetske sisteme podrazumevaju kombinaciju sve tri tehnologije, s tim da nuklearna energija ima prednost jer je uvek dostupna i zahteva znatno manje zemljišta po proizvedenom megavatu. Za male države koje se nalaze na energetskim raskršćima, u svetu gde resursi postaju instrument geopolitičke moći, oslanjanje na samo jedan izvor energije predstavlja preveliki rizik. Pametna strategija zahteva raznovrsne izvore kako bi se smanjila geopolitička zavisnost, a zemlje poput Srbije već su započele promišljen proces planiranja i odlučivanja o uvođenju ove energije u svoj sistem. Uz adekvatnu javnu raspravu i primenu najboljih međunarodnih praksi za rešavanje pitanja istrošenog goriva putem saglasnosti lokalnih zajednica, podrška ovom realnom i održivom pravcu postaje potpuno izvesna.

Ovakva duboka strateška promišljanja o dugoročnim ciljevima i energetskoj nezavisnosti usko su povezana sa globalnim poslovanjem i ekonomskim razvojem. Fridman podseća na staro pravilo da je neplaniranje zapravo planiranje za neuspeh, zbog čega moderni donosioci odluka moraju mudro da razmotre različite opcije za budućnost, čak i u okruženju prepunom nepoznanica. Ove ključne teme o delikatnom odnosu politike i biznisa, kao i o velikim razvojnim planovima do 2035. godine, biće u glavnom fokusu diskusija na predstojećem Biznis samitu (Business Summit 2026) u Beogradu, na kojem će se okupiti svetski stručnjaci kako bi trasirali put za bezbedniji i stabilniji razvoj u neizvesnom geopolitičkom okruženju.