Lisabonski preobražaj: Kako je EXPO ’98 postao arhitektonski i politički manifest novog Portugala
Komentari
21/03/2026
-16:39
Kada je 22. maja 1998. godine u Lisabonu otvorena Specijalizovana svetska izložba EXPO ’98, Portugalija nije slavila samo 500. godišnjicu iskrcavanja Vaska de Game u Indiju. Ispod bleštavih staklenih fasada i grandioznih mostova krila se dublja, sistemska potreba jedne nacije da konačno raskrsti sa traumama 20. veka. EXPO ’98 nije bio tek turistički događaj - bio je to svesno projektovan "nacionalni egzorcizam" koji je Portugaliju, decenijama izolovanu i ekonomski zaostalu, uveo u krug modernih, evropskih demokratija kao ravnopravnog igrača.
A da bi se razumeo značaj ovog projekta, neophodno je sagledati kompleksnu hroniku Portugala koja mu je prethodila – od decenija diktature do postrevolucionarnog lutanja.
Nasleđe izolacije i postrevolucionarna stagnacija
Portugalija je veći deo 20. veka provela u stanju svojevrsne hibernacije pod režimom Estado Novo (Nova država) Antonija de Oliveire Salazara. Salazarova filozofija bila je zasnovana na konzervativizmu, katoličanstvu i strogoj izolaciji od modernih evropskih tokova.
Dok se ostatak kontinenta nakon Drugog svetskog rata ubrzano industrijalizovao, Portugalija je namerno držana u ruralnom stanju, iscrpljujući svoje resurse u krvavim kolonijalnim ratovima u Africi koji su gutali skoro polovinu nacionalnog budžeta.
Iz razloga protivljenja pokušajima "Nove države" da zadrži kolonije u Angoli, Mozambiku, Gvineji Bisao i Kape Verdeu, u samoj Portugaliji su levo orijentisani oficiri portugalskih oružanih snaga izveli puč 25. aprila 1974. godine, koji je nazvan "Revolucija karanfila".
profimedia
Iako se nacija nadala procvatu, usledio je period obeležen političkom nestabilnošću, masovnim povratkom doseljenika iz bivših kolonija i teškom ekonomskom krizom. Demokratija je donela pravo glasa, ali ne i ekonomski prosperitet.
Zemlja je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka dva puta bila prinuđena da traži pomoć MMF-a. Čak i nakon ulaska u Evropsku ekonomsku zajednicu (današnju EU) 1986. godine, Portugalija se borila da uhvati korak sa razvijenim susedima, dok je Lisabon i dalje bio grad prelepe, ali oronule arhitekture i zapuštenih industrijskih zona.
Povezane vesti
Tek krajem 20. veka, sa dolaskom nove generacije političkih elita koje su shvatile da su stabilnost i ekonomski razvoj jedini put ka stvarnom suverenitetu, fokus države se pomera. Portugalci su razumeli da je neophodno izgraditi modernu ekonomsku bazu.
U tom kontekstu, EXPO ’98 je osmišljen kao kruna tog novog Portugala – dokaz da je zemlja konačno spremna za budućnost.
EXPO ’98: Projektovanje prekretnice
Tema izložbe "Okeani: Nasleđe za budućnost" bila je savršeno odabrana. Ona je povezivala slavnu pomorsku istoriju Portugala sa modernim ekološkim i ekonomskim imperativima.
Međutim, ključna strateška odluka bila je lokacija. Umesto u uređenim parkovima, država je izabrala Olivais – pet kilometara dugu obalnu zonu na istoku Lisabona koja je decenijama služila kao industrijsko smetlište sa rafinerijama, klanicama i skladištima.
Youtube/Dronie Views/Screenshot
Bio je to najzagađeniji deo grada, potpuno odsečen od reke Težo. Cilj je bio ambiciozan - srušiti industrijsko ruglo i na njegovom mestu sagraditi "grad budućnosti". To nije bio samo EXPO - to je bio najveći projekat urbane regeneracije u Evropi tog vremena, koji je transformisao deponiju u elitnu četvrt Park nacija (Parque das Nações).
Savremena arhitektura kao novi jezik nacije
EXPO ’98 je poslužio kao poligon za demonstraciju tehničke superiornosti i arhitektonske vizije. Svaki ključni objekat nosio je poruku o modernosti države.
Španski arhitekta Santijago Kalatrava dizajnirao je Gare do Oriente (Stanica istok), transportni čvor. Futuristički kompleks od čelika i stakla, čija gornja platforma podseća na šumu belih, gotičkih stabala, postao je glavno ulazno mesto u novi Lisabon.
Martin Bertrand / imago stock&people / Profimedia
Povezane vesti
Stanica je povezala metro linije, vozove i autobuse, čime je istočni deo grada prvi put postao integralni deo funkcionalne gradske mreže.
Youtube Screenshot/Dronie Views
Arhitekta Alvaro Siza Vijera kreirao je ikonu izložbe - Pavilhão de Portugal (Portugalski paviljon). Masivna betonska nadstrešnica, tanka poput platna, koja visi između dva monumentalna bloka, predstavlja inženjerski podvig svetskih razmera.
Youtube/Deep Tours/Screenshot
Ovaj prostor, koji je istovremeno težak i prozračan, postao je metafora za samu Portugaliju koja se oslobodila tereta prošlosti, ali ostaje čvrsto utemeljen u svom identitetu. Na projektu su sarađivali i inženjer Sesil Balmond i arhitekta Eduardo Souto de Moura.
Povezane vesti
Dizajniran od strane američkog arhitekte Pitera Čermajeva, Okeanarijum (Oceanário de Lisboa) je postao jedan od najvećih i najuspešnijih akvarijuma na svetu.
Luis Boza/NurPhoto / Shutterstock Editorial / Profimedia
Smešten u veštačkom bazenu, on stvara vizuelni utisak plutanja na okeanu, simbolišući ponovnu vezu Portugala sa morem, ali ovoga puta kroz prizmu nauke i ekologije. Novu ekstenziju objekta kasnije je projektovao biro Kampo Kosta Arkitetos.
Sa svojih 17 kilometara dužine, Most Vasko de Gama je u trenutku otvaranja bio najduži u Evropi. Glavni projektant bio je Armando Rito.
Paulo Spranger / Atlantico Press / Profimedia
On je bio funkcionalno neophodan za izmeštanje saobraćaja iz centra, ali i simboličan poduhvat koji je pokazao da Portugalija može da izvede infrastrukturne projekte najvišeg nivoa.
Ekonomska transformacija i trajno nasleđe
EXPO ’98 je privukao oko 11 miliona posetilaca, ali njegov pravi trijumf počeo je nakon zatvaranja kapija. Portugalija je izbegla sudbinu mnogih domaćina velikih manifestacija čiji objekti ostaju napušteni. Ovde je svaki prostor dobio novu namenu.
Tako je Paviljon Utopija (projektovao biro SOM) pretvoren u MEO Arenu, vodeći prostor za koncerte i sportske događaje.
imagoDens / imageBROKER / Profimedia
Paviljon znanja, delo Žoaoa Luisa Karilja da Grase, postao je moderan muzej nauke.
Pavilhão do Conhecimento
Teatar Kamoes, arhitekte Manuela Salgada, postao je dom Nacionalnog baleta.
joao antonio / Alamy / Profimedia
Toranj Vasko da Gama, koji su projektovali Leonor Žaneiro i Nikolas Džejkobs, danas je prepoznatljivi luksuzni hotel i vidikovac.
Simatai, Panther Media GmbH / Alamy / Profimedia
Čitava zona Park nacija pretvorena je u novi poslovni centar grada. Multinacionalne kompanije preselile su svoja sedišta u ove futurističke zgrade, privučene modernom infrastrukturom koju stari centar Lisabona nije mogao da ponudi.
Paolo Campana / Alamy / Profimedia
Hiljade stanova izgrađenih u ovoj zoni danas predstavljaju vrhunac modernog stanovanja u prestonici.
EXPO '98 postao kruna novog Portugala
Na kraju, EXPO ’98 je bio trenutak kada je Portugalija prestala da gleda u pod, opterećena kolonijalnom krivicom i diktatorskim mrakom. On je bio dokaz da je nacija, nakon dugog lutanja posle 1974. godine, konačno pronašla svoj put.
Wikipedia
Od napuštene industrijske deponije do arhitektonske ikone, ovaj projekat je pokazao moć strateškog planiranja. Portugalci su kroz EXPO stekli novu vrstu nacionalnog samopouzdanja. Zemlja koja je do juče bila na margini, postala je primer kako se uz pomoć strateške vizije može potpuno promeniti DNK jednog grada i jedne države.
Komentari (0)