Ispovest čoveka koji je krotio "atomsku zver": Preživeo nuklearnu katastrofu u Černobilju, pa izgubio unuka u ratu

Četrdeset godina nakon nuklearne katastrofe u Černobilju Petro Hurin, jedan od ljudi koji su se našli na prvoj liniji odbrane, opisuje svoju borbu sa narušenim zdravljem. On je učestvovao u radovima na sanaciji nakon eksplozije na reaktoru četiri, 26. aprila 1986. godine, i od tada njegov život više nikada nije bio isti.

Hurin je bio jedan od stotina hiljada "likvidatora" mobilisanih da se suoče sa posledicama najgore nuklearne nesreće u istoriji. Eksplozija u ukrajinskoj nuklearnoj elektrani oslobodila je oblake radioaktivnog materijala koji su se proširili većim delom Evrope.

Dok je 31 radnik i vatrogasac preminuo neposredno nakon nesreće od posledica zračenja, hiljade drugih izgubili su živote u godinama koje su usledile od bolesti povezanih sa radijacijom, poput raka. Tačan broj žrtava i dugoročne posledice po zdravlje i dalje su predmet žučnih rasprava u naučnim krugovima.

Od 40 kolega, danas je živo samo petoro

U to vreme, Hurin je radio u firmi koja je obezbeđivala bagere i tešku mehanizaciju. U zonu isključenja poslat je u junu 1986. godine. Od 40 radnika koje je njegova kompanija tada poslala u Černobilj, on kaže da je danas živo samo njih petoro.

"Niko od ljudi iz Černobilja nije dobrog zdravlja", izjavio je ovaj 76-godišnjak za Rojters.

On se priseća kako su sovjetske vlasti pokušavale da sakriju razmere katastrofe, odbijajući čak i da otkažu prvomajsku paradu u Kijevu, koji se nalazi svega 100 kilometara južnije. Današnja ukrajinska vlada više puta je kritikovala sovjetski način upravljanja nesrećom i napore da se istina zataška.

Credit: Ukrinform / Shutterstock Editorial / Profimedia

Uprkos strahu, Hurin kaže da je bio spreman da pomogne. Dok su neki tražili lekarska uverenja da bi izbegli opasnu misiju, on nije oklevao: "Shvatio sam da, koliko god moj doprinos bio mali, radim svoju dužnost da pomognem u kroćenju te atomske zveri".

Tokom smena koje su trajale 12 sati, Hurin je upravljao bagerom, tovareći suvi beton pomešan sa olovom na kamione. Taj materijal je korišćen za izgradnju masivnog "sarkofaga" koji je trebalo da izoluje reaktor i spreči dalje širenje zračenja.

"Prašina je bila strašna", priseća se Hurin. "Radili biste pola sata sa maskom koja ima respirator, a on bi na kraju postao smeđ kao kora crnog luka".

Prvi simptomi: Metalni ukus i "bleda tečnost" umesto krvi

AP Photo

Nakon samo četiri dana, počeli su ozbiljni simptomi: nepodnošljive glavobolje, bol u grudima, krvarenje i karakterističan metalni ukus u grlu. Lekari su mu pružili pomoć, ali nakon još jedne smene, Hurin je jedva hodao, plašeći se da mu je ostao "dan ili dva života".

"Prebacili su me u bolnicu i prvo su uradili analizu krvi. Proboli su mi sve prste, ali iz njih nije tekla krv, već neka bleda tečnost", opisuje on potresne trenutke.

Sovjetski lekari su tada odbijali da postave dijagnozu radijacione bolesti, tvrdeći da to u tom periodu nije bilo dozvoljeno. Umesto toga, rečeno mu je da pati od vegetovaskularne distonije – neurološkog poremećaja koji se često povezivao sa stresom.

Nova tragedija: Gubitak unuka u ratu

Pre katastrofe, Hurin nikada nije bio na bolovanju. Nakon Černobilja, proveo je sedam meseci seleći se iz bolnice u bolnicu, uključujući i procese transfuzije krvi. Danas živi sa dijagnozama anemije, angine pektoris, pankreatitisa i brojnim drugim zdravstvenim problemima.

Ipak, Hurin je nadživeo prosečnog muškarca u svojoj zemlji. Danas je penzioner i živi sa suprugom Olhom u centralnoj Ukrajini. Uprkos narušenom zdravlju, i dalje svira bajan (vrstu harmonike), piše pesme i poeziju.

Međutim, njegova starost obeležena je novom tragedijom – ruskom invazijom na Ukrajinu 2022. godine. Petro i Olha često posećuju spomenik svom unuku Andriju Vorobkalu, ukrajinskom vojniku koji je poginuo pre tri godine u ratu, u svojoj 26. godini.

Andrij je odrastao uz dedu i babu, a kada je rat počeo, napustio je posao u Grčkoj i vratio se u domovinu da bi je branio.

"Ostavio je sve i došao da brani Ukrajinu", kaže Hurin dok stoji ispred spomen-ploče svom unuku. "Mislimo na njega svakog trenutka".

Dok se i dalje bori sa državnom administracijom kako bi dobio posebnu invalidsku penziju koja mu pripada, Petro Hurin ostaje svedok dva mračna poglavlja ukrajinske istorije – jednog nuklearnog i jednog ratnog.