Četiri decenije Černobiljske katastrofe: Sanacija štete 700 milijardi dolara u današnjem novcu

Pre tačno četiri decenije u Černobilju ostvario se najveći globalni strah, nuklearna katastrofa, i tog 26. aprila 1986. godine, u tačno 1 sat i 23 minuta, u blizini grada Pripjata u tadašnjem Sovjetskom Savezu, a današnjoj Ukrajini, tokom rutinskog eksperimentisanja, temperatura u reaktoru je za manje od jedne sekunde porasla na desetine hiljada stepeni, što je dovelo do eksplozije, izazvavši jednu od najvećih ekoloških i humanitarnih katastrofa ikada. Oslobođeno je 400 puta više radioaktivnog materijala nego bomba bačena na Hirošimu, a reaktor koji je ispuštao radioaktivne čestice u atmosferu ostao je otvoren gotovo godinu dana.

Kako se danas gleda na uzrok najveće nuklearne havarije u istoriji, strahujemo li od sličnog scenarija ili je strah nestao, jer oživljavaju nuklearne energije u svetu nakon upravo tog događaja? Zašto se tada krila istina o oblaku smrti koja ide ka Evropi i šta smo iz toga naučili? O ovoj temi za Euronews Srbija govorili su fizičar, naučni novinar i pisac Slobodan Bubnjević i Miodrag Mesarović, stručnjak za nuklearnu energiju i tvorca jugoslovenskog nuklearnog programa.

U komplikovanom kontekstu Hladnog rata, kada je i prestiž države bio u pitanju, sagovornici ukazuju da se katastrofa poput černobiljske "nije smela dogoditi“ u Sovjetskom Savezu, naročito na tehnologiji koja je smatrana isključivo njihovom.

Peřina Luděk/ČTK/Profimedia

Ipak, kako objašnjava Miodrag Mesarović, problem je bio i u samom konceptu reaktora.

"Ta tehnologija je, nažalost, bila relativno loše koncipirana. Pomešan grafitni moderator sa vodom kao hladiocem, i kada je voda isparila zbog greške operatora, došlo je do zla koje je praktično bilo veliko upozorenje za svet“, kaže Mesarović.

On podseća da je reč o tehnologiji čiji je razorni potencijal već bio poznat još od Hirošime i Nagasakija, zbog čega je černobiljska nesreća dodatno ukazala koliko ona može biti opasna ukoliko se njome ne upravlja pažljivo.

Na pitanje kako se danas gleda na uzroke nesreće i zbog čega su ljudi koji su prvi reagovali bili gotovo nespremni, Slobodan Bubnjević ističe da se tek sa vremenske distance može sagledati puna slika događaja i njegovih posledica.

"Četiri decenije kasnije jasno je da je reč o spletu pogrešnih odluka i sistema koji je omogućio da se takve okolnosti uopšte dogode. Imali ste sporni dizajn reaktora, ali i totalitarni okvir koji je doprineo donošenju loših odluka“, navodi Bubnjević.

On dodaje da se i danas vode rasprave o tačnom broju žrtava - od desetina stradalih u prvoj noći, preko stotina u narednim danima, do hiljada među likvidatorima koji su učestvovali u sanaciji.

Euronews

U nastavku objašnjava da je jedna od ključnih posledica eksplozije bilo razaranje zaštitnog sloja reaktora, čime je jezgro ostalo otvoreno.

"To je omogućilo da ogromna količina radioaktivnog materijala ode visoko u atmosferu i zagadi velike površine. Katastrofa se nije mogla sakriti, već nakon nekoliko dana povišena radijacija detektovana je u Švedskoj“, ističe Bubnjević, naglašavajući i dalekosežne političke i energetske posledice, uključujući uticaj na pad Sovjetskog Saveza i stagnaciju razvoja nuklearne energije.

Jedno od ključnih pitanja ostaje i zašto stanovništvo nije odmah evakuisano, kao i zbog čega je grad funkcionisao normalno čak 36 sati nakon eksplozije. Mesarović to objašnjava sporim reagovanjem sistema.

"Državni aparat je trebalo da objavi nesreću i sprovede evakuaciju, ali je to učinjeno sa velikim zakašnjenjem. Ljudi su već bili izloženi zračenju, a najteže su stradali vatrogasci koji su, nepripremljeni za takvu vrstu požara, prvi intervenisali“, kaže on.

Na opasku da su vatrogasci delovali gotovo "goloruko“, sagovornici preciziraju da nisu bili bez ikakve opreme, ali da ona nije bila adekvatna za nuklearnu katastrofu.

Euronews

"Nisu bili dovoljno zaštićeni za takvu vrstu intervencije“, potvrđuje Mesarović, dodajući da je najveći broj neposrednih žrtava bio upravo među osobljem elektrane i vatrogascima, od kojih je oko tridesetak stradalo odmah.

Govoreći o velikom broju likvidatora i različitim procenama žrtava, Bubnjević naglašava da problem nije samo u brojkama, već i u razumevanju same prirode katastrofe.

"Nije reč o tome da Sovjetski Savez nije znao šta je radijacija. Problem je što u situaciji otvorenog reaktora praktično ne postoji adekvatna zaštita. Jedini način bio je da se kontroliše vreme izloženosti“, objašnjava on.

Likvidatori su, prema njegovim rečima, ulazili u zonu visokog zračenja na kratke intervale kako bi obavili ključne zadatke.

Događaj bez presedana

Posebno naglašava da su mnogi od njih svesno rizikovali živote kako bi sprečili još veću katastrofu.

"U prvim satima i danima nije bilo alternative, ljudi su za vrlo kratko vreme primali smrtonosne doze. U takvim okolnostima, pitanje opreme postaje sekundarno“, kaže Bubnjević.

Na kraju, sagovornici podsećaju da je sama eksplozija bila događaj bez presedana, koji je zatekao i operatere u elektrani.

"Takav događaj nikada ranije nije viđen. Operateri su mislili da su uspešno sproveli eksperiment, a onda su postali zbunjeni, zgrada se tresla, padala je prašina, instrumenti su pokazivali povišenu radijaciju, ali ne u razmerama koje su se zapravo dogodile“, zaključuje Bubnjević.

Detaljan prilog pogledajte u videu iznad teksta.