Mladen Kovačević, reditelj filma "Srećna nova, Jivu": Život radnika u fabrikama nigde nije lak

Komentari

Autor: Sonja Šulović

01/10/2021

22:07

Mladen Kovačević, reditelj filma "Srećna nova, Jivu": Život radnika u fabrikama nigde nije lak

Privatna arhiva - Copyright Privatna arhiva

veličina teksta

Aa Aa

Dokumentarni film "Srećna nova, Jivu" reditelja Mladena Kovačevića imaće srpsku premijeru na otvaranju 17. Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma "Sedam veličanstvenih" 2. oktobra u Kombank dvorani u Beogradu.

Ovo je intiman film o svakodnevici kineskih radnika, između komunističke tradicije i novoustanovljenog kineskog sna o uspehu, koji nas vodi nas u Jivu, grad sa 600 fabrika božićnih ukrasa, u kojima se Božić i Nova godina proizvode za ceo svet.

Mladen Kovačević je scenarista i reditelj međunarodno priznatih dugometražnih dokumentarnih filmova "Anplagd" (2013), "Zid smrti i tako to" (2016), "4 godine u 10 minuta" (2018), a svoj novi film predstavlja i u Srbiji godinu dana nakon svetske premijere.

Koliko je prvobitna ideja evoluirala od prve skice do završnog kadra na snimanja?

Od početka sam razmišljao kako bih voleo da snimim film o svakodnevici radničke klase u savremenoj Kini, ne kao komentar na društveno-političke okolnosti Kine, već bi težište filma bilo nešto vrlo lično, intimno. Takav je bio i svaki kadar koji smo snimili, pa i poslednji, i takva je narativna struktura koja je oblik dobila u montaži.

Iako liči na jedan od kurioziteta moderne Kine koje sam hteo da izbegnem, Jivu sa svojih 600 fabrika koje proizvode novogodišnje i božićne ukrase za ceo svet, ipak je idealno okruženje za ovakav film jer upravo sentimentalnost Božića i Nove godine, kao intimnih porodičnih praznika, pomaže nam da i fabrike Jivua posmatramo kao intimne prostore, gde žive čitave porodice koje su tu došle iz udaljenih delova Kine, gde se mladi zaljubljuju i raskidaju se veze, gde se roditelji brinu o budućnosti svoje dece. I to je ovaj film, koji reflektuje inicijalnu ideju.

Jivu, grad koji proizvodi novogodišnje i božićne ukrase za ceo svet

A koliko vam se tokom perioda rada na ovom filmu menjala i percepcija o kineskom načinu života i njihovoj verziji kapitalističke proizvodnje u fabrikama?

Nisam siguran koliko je njihova verzija kapitalizma drugačija od zapadne. U osnovi se naravno nalazi nekakav oblik eksploatacije radničke klase i nečijeg bogaćenja od viška njihovog rada. A iskreno, nisam proveo mnogo vremena u fabrikama na zapadu. Jedna stvar koja suštinski ne odskače od koncepta kapitalizma, ali deluje drugačije, je to što ovi radnici sa svojim porodicama žive u spavaonicama ili stanovima neposredno pored fabrika, a sa njima žive i neki vlasnici fabrika. Utisak je jedne bliske skoro porodične atmosfere, nema otuđenosti kakva je uobičajena na zapadu, ali s druge strane nema ni privatnosti koja nekima ipak nedostaje. U tom smislu, razlike postoje, ali život radnika u fabrikama nigde nije lak.

Naleteli smo i na sarajevsku buregdžinicu

Koliko je sam grad Jivu "paradigmatičan" za Kinu, odnosno koliko se po vašem mišljenju kulturološki razlikuje od drugih urbanih sredina u ovoj zemlji?

Najveće iznenađenje koje sam doživeo u Kini je ta velika raznolikost, Kina ne deluje kao neka od nacionalnih država na koje smo navikli, i pored jedne državne ideologije. Kina je neravnomerno razvijena, ali i kulturološki regioni Kine razlikuju se više nego što bi bilo ko očekivao unutar jedne zemlje. U Kini se govori preko 200 dijalekata, od kojih su nekih 70 ili 80, praktično različiti jezici. Kolege Kinezi koji su radili sa nama, objasnili su nam da neke od dijalekata koje pričaju njihovi sunarodnici, likovi u filmu, oni razumeju isto koliko razumeju snimatelja Marka Milovanovića, i mene, kada pričamo na srpskom.

Verujem da upravo po tome što privlači ljude iz najrazličitijih delova Kine, Jivu podseća na druge urbane, razvijenije regione. Slično kao i Jivu, ti ekonomski razvijeniji centri privlače i veliki broj stranaca koji dolaze primarno zbog trgovine, što pokreće i industriju usluga. Možete naći restorane iz svih krajeva sveta, mnoge od kojih otvaraju stranci, i u tom smislu ti kineski gradovi zaista jesu kosmopolitski. Jedan od prvih dana u Jivuu, naleteli smo na sarajevsku buregdžinicu, sa slikama Sarajeva na zidovima.

Kako su vaši protagonisti gledali na vas i ekipu filma, kao nekoga ko dolazi iz druge kulture i ko je prešao "pola sveta" da snimi film o njima? Kakav odnos ste razvili tokom snimanja?

U Jivuu stranci nisu retkost. Međutim stranci i radnici u fabrikama retko provode vreme zajedno, a mi smo došli sa namerom da uđemo u njihovu intimu. Postoji naravno metodologija kako se snimaju ovakvi filmovi, ali presudna je iskrenost. Ne kobajagi iskrenost radi rezultata, već iskrenost u nameri. Ljudi koje smo snimali brzo su shvatili da nas oni zaista interesuju, njihovi životi, ne kontroverze, čak bi se sa nama šalili na račun toga kako stranci vide Kinu. I taj oprez koji bi osećali prema strancima, brzo je nestao, zamenila ga je obostrana radoznalost kao pri svakom zanimljivom upoznavanju.

Jako brzo sam počeo da osećam ne samo empatiju, već bliskost sa tim likovima. Osetio sam melanholiju kod svih njih, kao radnika migranata unutar svoje zemlje, kojima nedostaje ili rodni grad, ili kada se vrate kući, nedostaju ima prijatelji iz fabrika, ili pak planiraju nekakvu drugačiju budućnost i tu su samo privremeno uprkos bliskih veza koje su uspostavili sa onima koji ih okružuju, i ta melanholija preovladala je filmom. Ovakve filmove možete da pravite samo ako imate direktan i ličan odnos sa likovima, koji se nekako dogodi i pored jezičke barijere. Možda je pomoglo i to što smo Marko i ja visoki i za ove naše domaće prostore, pa smo im bili simpatični, moguće i smešni.

Šta nam vaš film govori o trenutnom trenutku globalizacije - da li smo došli do trenutka kada je kapitalizam, život i rad u fabrikama svuda isti, i kako se vrednosno određujete prema zaključcima do kojih ste došli?

Verujem da je uz kulturološke razlike život radničke klase svuda manje-više isti. Kina se platama izjednačila sa nekim zapadnim zemljama, mnoge i pretekla, standard tamo nezaustavljivo raste, pa i troškovi života, a rad u fabrikama nikada nije lak. U Kini se sada događa nešto što je do skoro delovalo nemoguće, a to je nedostatak radne snage. Vlasnici fabrika Jivua, to su navodili kao svoj najveći problem. Mogućnosti su velike, i mladi neće da rade u fabrikama, posebno ne u fabrikama u kojima uslovi rada nisu prijatni, što uslovljava promene u načinu rada, i društvu generalno.

Kina jeste zanimljiva za posmatranje, ali trudim se da ne pravim previše slobodne generalizacije, i da svoje zaključke oprezno iznosim, jer nisam pravio film o Kini - ovo je intiman film o jednom njenom malom delu, odnosno o konkretnim likovima i njihovim životima. Ideja je bila da ovakvim filmom ponudim što direktnije iskustvo, gde bi gledalac doživeo život radnika u Kini i tako doneo nekakve zaključke i o njemu i o sebi.

Utisak mi je da je u Kini, ili bar fabrikama Jivu-a, i dalje porodica u centru društva

Kovačević: U Kini se sada događa nešto što je do skoro delovalo nemoguće, a to je nedostatak radne snage

Film je usmeren na ljude, parove, porodice, emotivne odnose u mikrozajednici. Da li se u tom opredeljenju krije i neka vrsta poruke naspram različitih varijanti "otuđenja" globalizovanog i digitalizovanog sveta?

Kina se udaljava od svog konfučijansko-komunističkog nasleđa, i postaje izrazito potrošačko društvo, možda i više nego što je to slučaj na zapadu, sa svim odlikama savremenog društva, a tu je sigurno i otuđenost, i ljudski odnosi izmešteni u onlajn domen, i pažnja usmerena na globalnu kulturu. Ali ipak, iako sam rekao da ne bih da donosim pre-slobodne generalizacije, utisak mi je da je u Kini, ili bar fabrikama Jivu-a, i dalje porodica u centru društva na način koji je prevaziđen na zapadu, i da se to donekle reflektuje i na radne kolektive.

Likovi u ovom filmu održavaju odnose sa familijama koje su negde daleko, a usmereni su i na svoju neposrednu zajednicu, uveče odlaze na plesove na gradskim trgovima, pevaju zajedno na karaokama. Međutim, čak i u društvima gde porodica nije na takav način bitna, i gde je revolucija u komunikaciji ranije nego u Kini pogoršala problem otuđenosti koji je već postojao u urbanim sredinama, to nigde nije stanje koje je ljudima do kraja prihvatljivo, i čovek kao socijalno biće uvek traži način da se približi drugom čoveku uprkos preprekama koje donosi savremeno društvo. Emotivni odnosi su neophodni čoveku, i u fabrikama Kine, ali i na svakom drugom mestu na kojem sam bio.