Srpska groblja na Kosovu i Metohiji: Sveta mesta i spomenici kulture u opasnosti od zaborava

Komentari

Autor: Anđelka Ćup, Snimatelj/Montažer: Vladislav Ćup

13/10/2022

19:42

Euronews TV

veličina teksta

Aa Aa

Većina grobalja na Kosovu i Metohiji, koja se ne nalaze u srpskim sredinama, zapuštena su ili porušena, ali ne samo ona novijeg datuma, nego i ranohrišćanska i srednjovekovna.

Popločano pravoslavno groblje u Đakovici, peskom nasuto u Velikoj Reci kod Vučitrna, zatreto u Zlatarima nadomak Prištine, u deponiju smeća pretvoreno u Matičanima kod Prištine, samo je deo nestalih grobalja, čiji je tačan broj nepoznat. Prvo ozbiljno istraživanje o stanju srpskih grobalja na Kosovu, uradila je i još uvek radi profesorka doktorka Mitra Reljić iz Prištine.

"Dok sam posmatrala i gledala, najpre u Prištini, a potom i na drugim grobljima, te porušene spomenike naših crkvenih velikodostojnika, domaćina, domaćica, đaka, beba od nepunih godinu dana, javila se ta prirodna potreba da pre nego što ih pokrije zemlja, te komade granita, da podatke sa njih sve zapišem, ne bih li barem sačuvala imena", kaže Reljić za Cult na Euronews Srbija.

"Groblja nam kazuju sve ono što među živima nećemo naći, dakle i o kretanju stanovništva, migracijama, i o veri, i o običajima, i o sposobnostima, dakle sposobnostima u smislu likovnom, umetničkom i svakom drugom. Sve nam to kazuju nadgrobni spomenici i humke, pa čak ćemo naći tamo i nezabeležene istorijske podatke, moći ćemo da ih rekonstruišemo na osnovu nekog groblja. Gubitak grobalja je nešto što je najporaznije za jednu kulturu", dodaje profesorka.

Osim istorijskog značaja, mnogi gube iz vida i da su groblja sveta mesta.

"Evo da se prisetimo jedne rečenice Svetog Vladike Nikolaja srpskog koji je jednom prilikom izgovorio: 'Sva Blaga ovoga sveta na nama i oko nas, ne vrede jednoga groba hrišćanskoga, ni najmanjega'. Dakle, groblja su, mnogi to gube iz vida, sveta mesta", objašnjava Reljić.

Probijanjem kroz korov i grobolom, gledajući razbijene nadgrobne ploče, i srodnici sahranjenih i rušitelji zaboravljaju koliko su groblja važna za sve hrišćanske narode.

"To nam kazuje jezik kod svih hrišćanskih naroda, bukvalno kod svih hrišćanskih naroda, groblja, dakle reč koja označava groblje, sadrži to, sadrži zapravo glagol spavati, dakle to je spavaonica ili čuvaonica. Na primer ruska reč 'kladbišće' u osnovi sadrži 'klad', a 'klad' znači pohranjeno i čuvano blago. Dakle, u ruskom takođe postoji reč 'usipanjica'. To je ono što mi zovemo porodična grobnica, a ona opet u svojoj osnovi sadrži reč, praslovensku reč spavati, spati. Dalje, u savremenom grčkom jeziku groblje se naziva 'kimitiri'. Latinska reč 'koemetorijum', koja je sa istom osnovom, prešla je i u savremeni, odnosno verzija te reči prešla je u savremeni engleski i francuski jezik", objašnjava sagovornica Euronews Srbija.

I u judejskoj i muslimanskoj kulturi, groblja su sveta mesta, kaže profesorka Reljić, iznoseći svoje mišljenje da porušeni i zatrti grobovi, znače i zaborav i gubljenje identiteta.

"Spomenik je prevashodno znak trajnog sećanja na upokojenog, a sećanje i identitet su i te kako povezani, to jeste, istinskog identiteta bez sećanja ne može biti. Kao što svaki čovek svoj lični identitet ili narod svoj kolektivni identitet formira, identitet svake vrste, kulturni, ideološki, pa čak i politički i profesionalni, formira na prostoru na kojem je najduže živeo. Tako i svoju identitetsku mapu, formira zahvaljujući narodu koji je na tom prostoru utisnuo ono jezgro svog vlastitog kulturnog i duhovnog identiteta, kao prepoznatljiv i trajan trag u prostoru", kaže Reljić.

Osim nekoliko desetina hiljada grobova, preko 150 crkava, po podacima Eparhije raško-prizrenske porušene su i oskrnavljene posle sukoba na Kosovu i Metohiji, ali one su vekovima rušene i ponovo su podizane na mestima gde su bile.

"A kada izgubimo jedan grob, kada potone onaj spomenik u zemlju i potone sve, onda ukoliko mi nemamo tu svest da svaki taj grob treba da sačuvamo kao malu crkvu, onda to znači definitivni gubitak identiteta. Šta je spomenik? Spomenik u svim jezicima, imamo prvo u latinskom, monument, od glagola ’moner’ itd. Opet kao i kod svih hrišćanskih naroda, slovenskih pogotovu, svi imaju u osnovi sadržaj sećanje", dodaje naša sagovornica.

Da su groblja mesta sećanja i sveta mesta pokazuju drevni narodni običaji.

"To vam kazuju mnogi običaji kod našeg naroda, običaji dakle, praksa životna, da se recimo na groblje ne pušta stoka, da se stariji ljudi i danas kada prođu pored groblja, oni će skinuti kapu u nekim krajevima. Nikola Dudić, naš dobri profesor beleži da je na smrt recimo osuđeni, spas nalazio tako što bi legao preko humke jer onaj gonitelj ako ne bi poštovao to sveto mesto, to bi bilo ravno prokletstvu. Dakle, to se poštovalo. To isto nalazimo na primer kod nama udaljenih naroda, recimo u Kazahstanu. Stari Kazahstanci takođe kada naiđu pored groblja svojih sunarodnika, oni očitaju molitvu precima ili ako se nađu u širokoj stepi, pa ih uhvati noć, najradije će zanoćiti na groblju svojih predaka ili će se priviti uz neku humku, usamljenu humku. To što se danas obično ljudi plaše groblja, to je problem vremena. Dakle, groblje nije nešto čega se treba plašiti", ističe Reljić.

Sadašnji izgled srpskih grobalja na Kosovu, ipak plaši jer međunarodna zajednica, i nadležne institucije, po mišljenju profesorke Mitre Reljić nisu dovoljno učinile da zaštite i obnove porušene spomenike, nadgrobne ploče i natpise, ali ni pojedinci, srodnici onih čiji su grobovi porušeni.

"Pa evo najobičnija naša praksa jeste , to sami znate, da o Zadušnicama se naši ljudi skupe tamo gde mogu. Nažalost, u nekim krajevima je to nemoguće i to valja razumeti, recimo u Đakovici i Suvoj Reci, tamo čak ne smeju ni da priđu. Ali, ima mesta gde mogu da priđu i gde priđu i gde dolaze. Sve se iscrpljuje time što se 'ižale' pred kamerama. To se ne rešava tako", smatra ona.

"Znači, sve to i mnogo toga možemo sami, ne trebaju nam bog zna kakva sredstva ili država, ne treba nam ničija pomoć. Treba samo neka dobra muška snaga, a znam da ih ima. Ja znam da u Mitrovici ima divnih mladića koji bi to radili, koji ne bi bežali od tog posla, samo treba neko da ih organizuje, znate, idemo sami, podižemo, 'raskorovimo', popravimo ogradu, ogradimo, dakle ono što možemo, a ne da pustimo da proguta zemlja", ističe Reljić.

Osim podataka sveštenika i monaha Eparhije raško-prizrenske i izveštaja OEBS-a iz 2010. godine, do pojave knjige profesorke Mitre Reljić, nije bilo detaljnog istraživanja, niti ozbiljnog pokušaja da se srpska groblja na Kosovu i Metohiji zaštite. A osim Srba, na pojedinim grobljima su sahranjeni i saveznički vojnici iz Prvog i Drugog svetskog rata.