Ljubavna drama Betovena u Sremu

U Sremu, u selu Golubinci, nalazi se nedavno obnovljeni zamak Šlos koji čuva malo poznati podatak: da se pre više od dva veka njegovim hodnicima šunjao Ludvig van Betoven lično.

Istini za volju, nije to tada bio još onaj Ludvig van Betoven, veliki kompozitor i pijanista kome će se generacije vekovima kasnije diviti i klanjati. U vreme kada je boravio u Sremu, 1789, Ludvig je bio tek zaljubljeni tinejdžer vođen hormonima i neutaživom strašću.

A Golubinci, danas varoš od blizu 5.000 stanovnika, na šest kilometara od Sare Pazove, tada su bili skoro nenaseljeno mesto, "na kraju sveta". Tu je službu dobio Karl fon Gret (Carl von Greth), austrijski plemić i gardijski kapetan, koji se doselio u Šlos sa svojom mladom suprugom Žanet D'Honrat (Jeannette d'Honrath) ili, u nemačkoj verziji, Johanom fon Honrat (Johanna von Honrath) - istorijski izvori navode obe verzije njenog imena.

Žanet, prva ljubav

Prema pisanjima nekih Betovenovih savremenika, kasnije istoričara i biografa, Žanet je bila Ludvigova prva ljubav. Rođeni su iste godine, 1770, ona u Kelnu, on u Bonu. Upoznali su se još kao deca. Žanet je dolazila u višemesečne posete porodici Brojning u Bonu, gde je Ludvig držao časove klavira.

U jednom magazinu iz tog doba gospođica Fon Honrat je opisana kao "sitnog ali prefinjenog, elegantnog stasa i držanja, obrazovana i veselog karaktera, veoma nadarena muzičarka i pevačica prijatnog glasa", dok je Betovenov prijatelj iz detinjstva, Franc Gerhard Vegeler, ovako pisao o njoj: "Bila je lepa, plava, puna života, prijatnih manira i otvorene prirode, uživala je u muzici i imala prijatan glas".

Poznanstvo između Ludviga i Žanet intenzivirano je kada im je bilo sedamnaest a kako su bili iz različitih društvenih klasa, njenim roditeljima je to zasmetalo pa su je već sledeće, 1788. udali za kapetana plemićke krvi, Karla fon Greta, sa kojim se odselila u Beč.

Međutim, ljubav između Ludviga i nje je nastavila da tinja, a i u Beču su nastavili da se sreću. Kapetan Fon Gret je, očajan, tražio prekomandu. I dobio je, u Golubincima. Žanet, međutim, ni to nije sprečilo da prestane da misli na mladog Ludviga. Nastavila da održava korespodenciju sa muzičarem, pa neki hroničari navode da mu je u jednom pismu čak nacrtala i plan dvorca i uputstva kako da do njega stigne.

Književnici Oliveri Olji Jelkić bila je dovoljna ta jedna rečenica na koju je naišla, "da je Ludvig kada je bio mlad imao devojku koja je živela u Golubincima u Šlosu i da je kod nje dolazio" da od nje nastane roman. Krenula je dalje da istražuje.

"U Betovenovom muzeju u Bonu pronašla sam mnogo istorijskih podataka, između ostalog i pisma između Žanete i Betovena. To mi je već bilo dovoljno da budem sigurna da je njegov boravak u Šlosu istorijski tačan", reči su Olivere Jelkić.

Putovanje na kraj sveta

Nakon nekoliko meseci, "rođen" je roman "Ludvig" (Čigoja, 2018) u kojem je autorka vešto ispreplela istorijske događaje i maštu.

"Da bih napisala roman nisu mi bili potrebni ni tačni podaci, ali s obzirom da sam imala taj istorijski okvir, čak i pismo u kojem mu je Žanet nacrtala kako da dođe do Šlosa, to mi je bilo dovoljno za istorijski kostur; sve ostalo je fikcija pisca", navodi književnica.

U to vreme, Golubinci su bili na kraju Austrougarske carevine, na samoj vojnoj granici sa Turskom. Kako tada nije bilo ni autobuskih ni železničkih stanica, Ludvig je morao da ide kočijom, često kroz veoma nepristupačne predele.

Putovao je sedam dana i noći a na tom putovanju autorka ga je vodila "kroz razne situacije koje su dale šarm" romanu. Između ostalog, odvela ga je do manastirâ Hopovo, Grgeteg i Krušedol.

"Betoven u to vreme nije bio Betoven u ovom smislu i ne postoje tačni zapisi gde je sve boravio ali možemo da pretpostavimo. Jasno je da je kroz neka mesta morao proći jer putevi vode upravo kroz njih", navodi Jelkićeva.

Pošto je Betovenov dolazak morao ostati tajna (Žanet mu je naglasila da dođe kada joj je muž odstuan), osoblju u dvorcu predstavio se kao klavir-štimer.

Šta god da se desilo te noći u Golubincima, Ludvig i Žanet su se nedugo potom razišli.

"Ludvig je shvatio da je Šlos na kraj sveta a da on nema drugi kraj sveta na koji bi odveo Žanet, da je njegova jedina prva prava i jedina ljubav muzika tj. umetnost, da mu možda i nije suđeno da živi u klasičnom braku kao po matrici", navodi književnica.

Da su ostali zajedno, zaključuje ona, Žanet bi mu možda bila prepreka da ostvari svoj veliki potencijal a Ludvig njoj možda ne bi mogao da obezbedi luksuz u kakvom je navikla da živi.

Ima još inetersantnih stvari koje nisu završile u romanu, otkriva autorka.

"Postoje indicije da je Ludvig dolazio još jednom u Golubince. Nisam pronašla jake dokaze, ali da je jednom bio - bio je i to je činjenica", tvrdi ona.

Beethoven-Haus Bonn

Dvorac "Šlos" je podignut u drugoj polovini 18. veka prema projektu iz 1767. Florijana Madačonija. Građevinu su podigle vasti Vojne krajine za potrebe graničarskih posada. Izgledom ima sve karakteristike objekata vojnograničarske arhitekture, skladnih je proporcija i naglašene simetričnosti.

Pravougaone je osnove, sa jednim spratom. Prizemlje ima horizontalne trake, dok na spratu dominira vertikalna podela pilastrima između kojih je niz simetričnih prozora. Na zapadnoj i istočnoj strani nalazi se plitak rizalit. Fasada je od maltera, izuzev kamenih okvira oko prozora i vrata.

Kako se navodi na zvaničnom sajtu Turističke organizacije Stare Pazove, zgrada je više puta adaptirana ali nije narušena osnovna koncepcija.

Građevina je danas nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od velikog značaja. Spisateljica ga je posetila pre par godina, kada je tamo upriličena promocija njenog romana.

"Imala sam posebne žmarce kada sam ulazila u dvorac, kao da ulazite u neku pećinu u kojoj hiljadu godina nije bio niko. Građevina poseduje i druge istorijske vrednosti, kasnije je tu boravio Karađorđe. Na ulazu postoji ploča da je vožd tu boravio (1813), ali ne i ploča da je tu boravio Betoven. Volela bih da se napravi neko obeležje da je i on tuda prošao jer na drugim lokacijama u Evropi postoje obeležja i sve su to sada turistička mesta", poručuje Jelkićeva.

Ludvig je vremenom postao Betoven, a Žanet je, najverovatnije, nastavila da živi udobnim ali jednoličnim životom. Rodila je jedno dete. Umrla je šest meseci nakon što je, 1824, Karl dobio prekomandu u Temišvar. Tamo im se i danas nalaze grobovi.

"Kod mene se roman završava Nove 1790. godine Karl je napisao gomilu novogodišnjih čestitki za prijatelje u Beču i poslednja je bila upućena Ludvigu. I Žanet se potpisala na nju", navodi autorka, uz napomenu da je to verovatno bila neka vrsta pomirenja, jer je Karl od početka bio svestan da je Žanetu "oteo" Betovenu.

Nakon premijere Devete simfonije stiglo pismo iz Temišvara

Jelkićeva ističe još jedan zanimljiv podatak, iz vremena kada je Betoven dirigovao na premijernom izvođenju svoje Devete simfonije (maja 1824).

"Kažu da je tada bio star i potpuno gluv. Dirigovao je uz asistenciju. Izvođenje se završilo tako što je dobio pismo iz Temišvara. Karl fon Gret pisao je da je Žanet umrla od žutice. To znači da je kapetan sve vreme imao neku dozu krivice i bio je potpuno siguran da je to bila velika ljubav koju je on razbio. Čim je obavesto Ludviga da je umrla, to znači da je imao neki dug prema njemu.

Pronašla sam podatke da je Ludvig tada hteo da ode na njen grob, ali je bio vrlo siromašan i bolestan i nije otišao... Ne znam da li je ikada preboleo Žanet... Imao je i druge ljubavi ali ova je prva, mladalačka, koja daje neki poseban ram u životu, tako da je činjenica da je Betoven čitavog života pamtio i, na neki način, voleo Žanet D'Honrat", smatra Olivera Jelkić.

Betoven je umro marta 1827. a sedam meseci kasnije preminuo je i Karl fon Gret.