Milovanović: Predstava "Bašta sljezove boje" vraća veru u ljude

Glumac Nebojša Milovanović rekao je da mu je rad na "Bašti sljezove boje" bio ispit zrelosti, da predstava dirne ljude i da mu je vratila veru u ljude, kao i da je kroz nju video koliko je bio velik kao književnik Branko Ćopić.

Milovanović je rekao Tanjugu da je kao veliki književnik Branko Ćopić (1915-1984) govorio o vremenu u kome je živeo kroz svoje delo, koje je ostalo vanvremensko i veličanstveno, što publika prepoznaje i danas.

Prema njegovim rečima, Ćopić je kroz svoje delo govorio o suštinskom osećaju sveta, odnosno o osećaju kod nekih ljudi kakav bi želeli da bude svet, kakav su zapamtili u najranijem detinjstvu, a koga više nema.

"On se svojom prozom i poezijom u prozi, svojim delom branio od toga i borio koliko može. Šta bi rekao danas zaista ne znam", primetio je glumac.

Milovanović je rekao da tokom izvođenja "Bašte sljezove boje" razgovara često sa scenografijom i dokumentima, odnosno ljudima iz Brankovog života, savremenicima, znanim i neznanim.

Pojavljuju se, između ostalog, književnici Meša Selimović, Ivo Andrić i Miroslav Krleža, a Milovanović je dodao da igrajući tekst kako ga je Ćopić napisao, ima mogućnost da na nivou improvizacije porazgovara sa nekim ličnostima.

Milovanović tako podeli sa španskim pesnikom Garsija Lorkom "po koju reč, sa Andrićem i sa Desankom Maksimović".

Milovanović je rekao da se igrajući "Baštu sljezove boje" uverio u istinitost reči njenog reditelja Egona Savina da je ta predstava ispit zrelosti za svakog glumca.

"Imao sam iskustava u manjim formama kada sam sam na sceni, ali to nije bilo ovako i u ovoj meri. Na ovakav način i sa ovakvim tekstom i režijom, i svim ostalim elementima, to jeste ispit zrelosti", rekao je Milovanović.

Prema njegovim rečima, "Baštu sljezove boje" nisu najavili kao monodramu, već predstavu, pošto postoji jedan interpretator koji tumači Ćopića, a koji opet igra i likove ostalih ljudi koji se pojavljuju u njegovom životu.

"To je još jedna nijansa. On nije glumac da bi ih igrao i prenosio savršeno. Ne. On ih igra onako kako ih on vidi, kako ih se seća. I to je glavno - sećanje. Moja glumačka osnovna radnja je sećanje, pa onda dolazimo do identifikacije, do emocija", naveo je Milovanović.

Od premijere pre nekoliko meseci "Baštu sljezove boje" Milovanović doživljava da "ljudi zaista toliko budu dirnuti".

Milovanović je rekao da su predstavom hteli da u odnosu na blago kakvo je ostavio Ćopić izvuku "svoj neki pečat i misao, pa na kraju i poruku".

"Ima ljudi koji dođu i jako im je čudno, jer to su dugačke rečenice sa velikim digresijama, koje imaju poentu možda na kraju. Zahtevaju lepu koncentraciju, tišinu, pažnju", naveo je Milovanović.

Prema njegovim rečima, zaista zavladaju neophodni koncentracija i tišina i "velika većina u gledalištu u nekom trenutku zaista sve to shvati na različite načine, na različitim mestima".

"Dok sam se susretao sa materijalom neprestano su mi išle suze na oči. Sad idu u nekoliko trenutaka, zato što je sad osećaj mere da moram biti skroman kao umetnik i kao glumac, da pustim ljudima da to dožive", priznao je Milovanović.

"Baštu sljezove boje" Ćopić je pisao ijekavicom svog rodnog kraja Bosanske Krajine, a Milovanović priznaje da je tokom pripreme predstave mnogo radio i vežbao da se ne desi prebacivanje na govor njegovog valjevskog kraja.

"Moja misao to vreme koliko sam na sceni, tih 90, 95 minuta, bude na ijekavici. To je bio moj posao i teško je bilo, zaista, jer je to dijalekt koji ima svoje zakonitosti", naveo je glumac.

Glumci se bave dijalektima na akademiji, a kasnije za potrebe nekih predstava, a Milovanović je naveo da se do sada time nije bavio ovako studiozno.

Milovanović je naglasio da je Ćopić govorio jezikom svog podneblja, ali na poetski način.

"Specifičan način, i onda ta rečenica mora tako da zvuči jer ima svoju metriku, svoju muziku. Zato, između ostalog, u predstavi nema muzike. Njegov jezik je muzika", rekao je Milovanović.

Prema njegovim rečima, poezija se od kako je sveta i veka piše kao veliko nadahnuće, kao što je to Ćopić uradio sa pesmom "Mala moja iz Bosanske Krupe".

Milovanović je naveo da je siguran da je uspeo u svom izvođenju "Mala moja iz Bosanske Krupe" jer zna kako ljudi reaguju dok je izgovara sa nadahnućem pesmu o ljubavi iz mladosti, fiksaciji i koji su pravi izbori.

Prema njegovim rečima, Ćopić je imao prijatelja koji je bio neustrašiv, velik, jak, nesalomiv, a onda se zaljubio i stao.

"I ceo život je stao. Nije se oženio. On je ufiksirao tu devojku. I iz toga, iz te tuge. Branko se seća i napiše svoju 'Malu moju iz Bosanske Krupe'", rekao je Milovanović.

Pre predstave, Ćopić je za Milovanovića bio veliki književnik sa tužnom sudbinom, koga nije dovoljno čitao u detinjstvu, a gledajući filmove po njegovim delima, kao i intervjue, videlo se da je bio šeret i harizmatičan.

"A sada, pripremajući i igrajući predstavu vidim koliko je bio veliki i koliko je bio tragičan. To mi je najvažnije. Koliko ga je njegov dar i senzibilitet koštao u odnosu na to vreme", rekao je glumac.

Milovanović je podsetio da je Ćopić kao partizan iskusio Drugi svetski rat, i video i opisao ljude, kao njegov lik Nikoletina Bursać, koji su za njega bili junaci i verovao je u njih.

Prema njegovim rečima, nakon rata Ćopić je doživeo veliko razočarenje, pa je napisao "Jeretičku priču" 1950. godine, zbog koje je "doživeo strašnu sudbinu", odnosno bio je napadan, i čak isključen iz Komunističke partije.

Predstava je doprinos da ponovo posvetimo pažnju Ćopiću, a Milovanović je dodao da mu je "drago da je to tako, da ljudi to prepoznaju i da se umnožava broj ljudi koji gledaju u predstavu".

Iz susreta sa Ćopićem i "Baštom sljezove boje" Milovanović je poneo "ono što je najdragocenije - ponovnu veru u ljude".

"On o tome priča. Kaže: 'Ja pišem o dobrim ljudima i svetim bojovnicima'. I to je velika rečenica. O zanesenim dečacima, o dobrim starcima. Dobre ljude, to nikad ne smemo da izgubimo", istakao je glumac.

Milovanović je upozorio da smo skloni da precrtamo, "kenselujemo" neke ljude ukoliko nisu za nas.

Podsetivši se vremena šezdesetih godina opisanog u filmu "Lajanje za zvezde", Milovanović je ocenio da nismo ni svesni koliko smo se promenili pod naletom tehnologije.

Milovanović je dodao da ljudi danas nemaju želju za bilo čime suštinski, "nego za osećajem svega pomalo", pa klikću neprekidno i preko društvenih mreža i medija primaju razne senzacije, koje nisu informacije.

"Za informaciju potrebno je pročitati, razmisliti, pa proveriti. Pa onda dati sebi vreme, pa onda doneti svoj utisak i svoje misli o tome. Tako bi trebalo da ide redosled stvari", rekao je glumac.

Milovanović se prilikom dolaska u pozorištu često zna upitati šta se "publici podvaljuje i servira kao nešto što je pravo, a čini se da nije", odnosno od glumaca se očekuje da budu ličnosti i brendovi.

"Možemo mi da budemo zvezde, ali u trenutku kad pristupimo materijalu onda bi trebalo da se poništimo, da zaboravimo sve. Pa na kraju ćemo možda da dođemo do toga što nas je učinilo možda zvezdom", ocenio je Milovanović.