Kosmički uragan kategorije 79: Otkriven najbrži vetar u istoriji svemira
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
U svetu gde smo navikli na razorne zemaljske uragane koji dostižu brzine od nekoliko stotina kilometara na sat, najnovije otkriće astronoma podstiče nas da potpuno redefinišemo pojam prirodne katastrofe. Naučnici koji istražuju najudaljenije delove svemira detektovali su zvezdani vetar nezamislive snage koji obara sve dosadašnje rekorde. U centru jedne daleke galaksije nalazi se kvazar - aktivno galaktičko jezgro koje napaja supermasivna crna rupa, sposoban da generiše udare koji se kreću vrtoglavom brzinom od 30 odsto brzine svetlosti.
Ova neverovatna kosmička oluja, prevedena u brojeve bliske ljudskom poimanju, dostiže fascinantnih 323 miliona kilometara na sat. To predstavlja najbrži vetar crne rupe ikada zabeležen u ultraljubičastim talasnim dužinama. Da bi dočarali razmere oslobođene energije, istraživači su ovaj ekstremni fenomen uporedili sa uraganom kategorije 79! Ako uzmemo u obzir da je na Zemlji svaka viša kategorija uragana za oko 20 odsto brža od prethodne, definisanje ove svemirske oluje kao kategorije 79 jasno ukazuje na sile koje nemaju nikakve dodirne tačke sa planetarnom dinamikom.
J2318: Čudovište u srcu dalekog svemira
Glavni akter ovog istraživanja je J2318, kvazar nastao iz crne rupe čija je masa zastrašujućih 1,7 milijardi puta veća od mase našeg Sunca. Ovaj svemirski gigant nalazi se na udaljenosti od tri milijarde svetlosnih godina od Zemlje. Iako je masa same crne rupe u rangu ostalih kosmičkih kolosa koji nastanjuju centre galaksija, momenat i snaga njenih vetrova predstavljaju apsolutnu anomaliju. Istraživači sa Univerziteta Jork objašnjavaju da svi veliki galaktički sistemi u svom jezgru kriju supermasivnu crnu rupu, ali ovi entiteti postaju kvazari tek kada su okruženi ogromnim akrecionim diskom. Taj disk se sastoji od gasa i kosmičke prašine koji neprestano "hrane" centralnog džina, oslobađajući pritom energiju koja zasenjuje čitave galaksije.
Priroda ovih vetrova se dramatično razlikuje od onih koji pustoše atmosferu Zemlje. Dok na našoj planeti vazdušna strujanja diktiraju razlike u atmosferskom pritisku, u dubokom svemiru vladaju brutalne gravitacione i plimne sile. Akrecioni disk stvara stravično trenje, proizvodeći ekstremno intenzivno zračenje u celom elektromagnetnom spektru. Upravo su te čestice svetlosti, fotoni, one koje udaraju u atome i odbijaju materiju u obliku nasilnih naleta. Naučnici ističu da je poseban izazov bio razumeti kako ovi bezbrojni mikroskopski sudari uspevaju da ujedine snage i dostignu ekstremne brzine, a da pritom "ne ogole" sve elektrone iz atoma ugljenika i silicijuma. To je ključno jer ti atomi moraju ostati netaknuti kako bi bili vidljivi našim astronomskim instrumentima.
Karika koja nedostaje u galaktičkoj evoluciji
Pixabay
Kako bi rešili ovu kosmičku zagonetku, tim eksperata se oslonio na precizna posmatranja prikupljena u okviru spektroskopskih istraživanja SDSS-IV i SDSS-V, koja su deo šireg projekta "Sloan Digital Sky Survey". Rastavljajući svetlost kvazara na njene spektre - slično načinu na koji prizma razdvaja boje, astronomi su uspeli da izoluju i detaljno analiziraju ove ultrabrze ultraljubičaste odlive materije. Studija, koja je nedavno objavljena u prestižnom časopisu "The Astrophysical Journal", od fundamentalnog je značaja za razumevanje dinamike celokupnog univerzuma.
"Ovi ekstremni vetrovi prenose nezamislive količine energije i predstavljaju ključni mehanizam putem kojeg supermasivne crne rupe razmenjuju energiju sa svojim galaksijama", navode autori studije. Oni pojašnjavaju da, dok ovi vetrovi jure kroz galaktički prostor, oni sa sobom odnose ogromne količine gasa i prašine. Budući da su upravo to osnovne sirovine za formiranje novih zvezda, ove kosmičke oluje zapravo deluju kao "kočnica" rađanja zvezda. Prekidajući proces stvaranja novih zvezda, ovi vetrovi zauvek menjaju izgled i buduću evoluciju galaksije koja ih udomljuje.
Otkriće kvazara J2318 i njegovog vetra "kategorije 79" potvrđuje da crne rupe nisu samo pasivni proždrljivci materije, već aktivni arhitekti koji oblikuju kosmos. Razumevanje ovih procesa pomaže nam da shvatimo zašto neke galaksije vrve od života i novih zvezda, dok su druge ostale "puste" i statične. Svaki put kada astronomi detektuju ovakve ekstremne brzine, mi smo korak bliže razumevanju silovite prošlosti našeg univerzuma i sila koje su, u krajnjoj liniji, omogućile da se materija rasporedi na način koji poznajemo danas. Istraživanja se nastavljaju, a naučnici se nadaju da će sledeća generacija teleskopa otkriti još ovakvih "svemirskih uragana" koji se kriju u tami dubokog prostranstva.
Povezane vesti
Komentari (0)